Sad sam samo  tek napuštena pjesma
što pletući te u stih,
zaboravi sebe u rime uplesti.
.

Al’ slušam šapat padajućih listova,
dok tiho dotiču umorno, vlažno tlo:
oni ne plaču za granom s koje silaze,
već znaju da je pad tek miran, novi san.
.

Pod mojim nogama šušti ta zlatna tišina,
uči me kako otpustiti sve što je bilo tvoje.
Više ne tražim svoje mjesto u starim strofama,
jer u ogoljenim krošnjama raste snaga moja.
.

Sad tkam se ponovno iz korijena, iz mraka,
slobodna od rima što su me sputavale i krile.
Pustila sam te da odeš s vjetrom jesenjim,
da bih u tišini lišća – samu sebe oživjela.

                                .

Das Flüstern des goldenen Loslassens
.

Jetzt bin ich nur noch ein verlassenes Gedicht,
das dich in Verse wob
und vergaß, sich selbst in die Reime zu flechten.
.

Doch ich lausche dem Flüstern der fallenden Blätter,
wie sie leise den müden, feuchten Boden berühren:
Sie weinen nicht um den Ast, den sie verlassen,
denn sie wissen, der Fall ist nur ein stiller, neuer Traum.
.

Unter meinen Füßen raschelt diese goldene Stille,
sie lehrt mich, all das Deine loszulassen.
Ich suche meinen Platz nicht mehr in alten Strophen,
denn in den entblößten Kronen wächst meine Kraft.
–

Jetzt webe ich mich neu aus den Wurzeln, aus dem Dunkel,
frei von den Reimen, die mich einengten und verbargen.
Ich ließ dich mit dem Herbstwind ziehen,
um in der Stille des Laubes – mich selbst neu zu beleben.

Pročitaj cijelu poeziju

Život bi bio običan vakuum

da sve funkcioniše potaman,

uglađeno cakum-pakum,

da se sve kockice savršeno slažu,

nepravilnosti opipljive ne pokažu,

problemi karijere ne mere,

dete katkad na sav glas ne dere,

osmeh izveštačen nikad ne biva,

vetar vatru ne potpiruje,

strah ljubav ne umanjuje,

nesreće se ne dese,

statistike ne zbrajaju udese,

liče svi na svece,

ne stavljaju se na stranu ubice,

test do testa…

Vreme bezbrižnosti da li uistinu nesta

u lavirintu života

kroz koji se protrči

u većoj ili manjoj muci?

Pročitaj cijelu poeziju

Koliko je glasna tišina naših misli

Pod noktima jeseni

             .

Kada ćutiš

Kada ćutim

     .

Koliko nam je ostalo bliskosti

U sobi bez zida

Na zidu bez slika

Na slikama koje smo pojeli

U razmeni nežnosti

Verujući nekom davno izgubljenom proleću

               .

Koliko je u nama još ljubavi ostalo

Kada suza krene

A mi sami u gomili

Siti daljina

        .

Koliko još tišine

U krvotoku

Nama žednim

Pročitaj cijelu poeziju

Kao jabuke

dozrijevaju mi uspomene

na policama sjećanja

prelažem ih

tražeći komadiće osjećanja

koja su se desila nekad

i želim da mi ponovo dođu

da napišem pjesmu o njima

koristeći tajanstvene riječi

ukradene iz priča staraca

koji na trgu ptica

čekaju jos jednu jesen

Moje su pjesme samo moji snovi

koji dok nebo spava

okupani kišama

slobodno lete

do posljednje stanice

da isprate ljeto

Prebiram po njima kao po pijesku

tražeći školjke

u kojima je zarobljen

vrisak

jedne mladosti

Pročitaj cijelu poeziju

GOVORNIK

Govorio je satima
o tuđoj gladi.
Srećom, ručak
nije zakasnio.

          –

ČOVJEK I FUNKCIJA

Čovjek je bio malen.
Funkcija velika.
Kad je funkcija otišla,
ostala je mjera.
.

BIROKRAT

Tražio je dokaz
da postojim.
Račun koji mi je poslao
nije mu bio dovoljan.
.

KRITIČAR

Tuđe je mane
vidio izdaleka.
Pred vlastitima
bio je kratkovidan.
.

KARAKTER

Karakter mu je bio čvrst:
savijao se
samo prema položaju.

Pročitaj cijelu poeziju

Tko smo ti i ja,

tko si bila,

i tko još uvijek jesi ti?

Tko sam, i tko ću ikad biti ja?

Jesmo li cvijet na raskršću vjetrova,

ili tišina koja se između ptice i zvijezda svila?

Misao zemlje koja nikad

ne prestaje disati,

srce svijeta što lupa ispod lože plavetnila.

Rijeka što teče unatrag u sjećanju ptica

i pamti korake oblaka i zaboravlja vlastitu obalu

Zapisi naši kost su svijeta, obučeni u tišinu,

kao planina u magli

Ti si

pas koji luta šumom i gradom,

nosi riječi koje nitko ne smije zarobiti,

bez lanca, što grize granice, a njegova šutnja

svira stihove vjetra,

nosi sjenke svojih dana i pretvara ih u pjesme

koje nitko ne može ukrotiti.

                          .

Ja sam ptica što nosi riječi umjesto perja,

i lebdi nad tišinom,

i klizi kroz zrake svjetla,

ostavljajući trag svojih misli.

Ptica što pjeva stihove koje još

nitko nije čuo, a zemlja ih pamti.

Pročitaj cijelu poeziju