Stajala je u nizu među drugima drugačija, nudeći tugu svijetu bez srama. No ona se nije dala odvojiti s prstiju koji su se nemoćni  grčilii sve više zaplitali. Tako zapleteni sprečavali su pravilan protok misli u nazad  ka prošlom vremenu koje je dijelila s njim. Polako se predavala jačem. Dubokom šutnjom primala je to još nešto što  nije imalo ime a obuzimalo je sve više   nudeći jojjasnu spoznaju o prolaznom . Mirila se gubeći ono drago, a ruke je više nisu slušale. Odvojile su se  i poskidale jedna s druge komad po komad zlatnog  i polagano sve spustile u džepove. Završeci prstiju su drhtajima potvrđivali njezino  jasno više ih nikad neće vratiti  na ista mjesta. I nije, nije nikad više.