Sve, baš sve je besmisleno
kada shvatiš prolaznost
svega što je neminovno.
A tvoja anksioznost
prerast će u razne fobije
i samo ćeš gutati pilule šarene.

Zatvaraš se u četiri zida
i ne izlaziš više van.
Tvoj stan je postao krletka,
a ti si zatvorena kao ptičica.
Tvoj stan je postao zatvor,
a ti zarobljenik svoga mozga.

Posvuda knjige, novine
i tablete za smirenje,
pepeljara puna opušaka
i duge noći bez sna.
Baciš koji pogled na ulicu,
vidiš užurbanu masu,
sve je to za tebe nula,
više ništa nema smisla.

Ti više ne pripadaš
u tu rijeku koja teče,
sama si donijela odluku
otuđenja, a ne sreće.
Čemu osjećaj napuštenosti,
čemu onda suza u oku,
kad sve možeš izmijeniti
u tako kratkom roku!?