Tragom jedne biografije: Vesna Krmpotić

Pisati o Vesni Krmpotić, ujedno znači prodreti u um jedne obrazovane žene sa Zapada čiji je život i delo obeležio Istok. Kroz istoriju su se žene iz različitih intelektualnih sfera (naročito književnice) koje su bile okrenute ka Istoku, izdvajale i pobuđivale posebnu pažnju. Ima ih puno, pomenućemo samo neke: Jelena J. Dimitrijević, Perl Bak, Agata Kristi, Doris Lesing…

                                                                  .

Postoji neka nit koja povezuje sve te umne žene. One i njihovi životi su veoma zanimljivi za istraživanje jer u svemu tome postoji nešto mistično, nedokučivo, nešto što svakom radoznalom istraživaču ne dozvoljava da stane u potrazi za novim vidicima.

                                                                       .

Nešto slično je bilo i sa životnim putem Vesne Krmpotić.

                                                                   .

Rođena je 1932. godine u Dubrovniku. Studije engleskog jezika i književnosti i psihologije je završila na Univerzitetu u Zagrebu. Njen dalji životni i profesionalni put je ono što pobuđuje posebnu pažnju.

                                                               .

Nakon studija u rodnoj Hrvatskoj odlazi u Nju Delhi gde je počela da uči bengalski jezik. Ako se ima u vidu da je to jezik kulture iz koje dolazi jedan pesnik-velikan kao što je Rabindranat Tagor, sasvim je jasno da je Vesna bila na izvoru jednog starog, egzotičnog znanja, ali i na dobrom putu ezoterijskog kome će se posvetiti u kasnijem delu svog života.

                                                                  .

Fascinantan je podatak da je za života objavila preko 108 knjiga poezije i proze, i da se smatra jednim od najboljih hrvatskih proznih pisaca.

Autorka je najveće pesničke zbirke u svetskoj književnosti pod nazivom „108 x 108”, koja sadrži 11.664 pesme na skoro 3.000 stranica.

U njenim knjigama se kriju poruke na sva pitanja, to je poezija filozofije ili filozofija poezije, duhovna pustolovina na koju je krenula još kao devojčica i koja i dalje traje jer je pisana reč večna.

                                                                     .

Životni put ju je (donekle zahvaljujući i suprugu koji je bio diplomata) odveo u Kairo, Vašington, Akru u Gani, ali i u Beograd u kome je živela od 2004.

godine gde je živela sve do svoje smrti 2018. godine.

                                                                              .

Mogućnost putovanja i sticanja znanja o raznim kulturama sveta bilo je nešto što priželjkuje svaki pisac. Jer pisac traži priču i temu, a teško je može pronaći između četiri zida. Putovanja su ta koja nas oplemenjuju, te kulturno i duhovno obogaćuju.

                                                                       .

Tako je bilo i u slučaju književnice Vesne Krmpotić.

Ipak, njen životni put obeležila je lična tragedija kada joj je drugi sin Igor oboleo od leukemije (od čega je i preminuo). Kako bi omogućila što bolje lečenje sina, otišla je u Ameriku. I tu se bliže upoznala sa filozofijom svog životnog učitelja Sai Babe.

                                                      .

O Sai Babi je u intervjuima ovako govorila:

 „Milijuni ljudi širom svijeta zovu Ga Avatarom, to jest, Bogočovjekom. I ja Ga tako zovem, odnosno, smatram. Drugi Ga mogu zvati kako god hoće, mudracom, svecem, prosvjetiteljem, učiteljem, to je sve u redu. Da, Njegov je to program i njegov prilaz ljudskoj duši. Stara ljubav, nanovo otkrivena. Primjerice, naši preci nisu tek tako skovali ono ‘naobrazba’ ili ‘obrazovanje’, dok su smišljali odgovarajuću riječ za pojam edukacije. Ključna je riječ obraz, a obraz je karakter. Njima je bilo jasno, a mi smo to zaboravili.” 

                                                        .

Sai Babu je upoznala još 1980. godine i ta fascinacija njegovom ličnošću ali i brojnim čudima u koje je verovala, nisu prestali sve do njene smrti.

                                           .

O Indiji i indijskoj mudrosti jednom je rekla:

„Ja sam otpočetka shvatila da se u Indiji nalazi ključ za mnoga naša vrata. Shvatila sam to dok sam još slušala statistiku i usput prevodila Tagorea.”

O svom dolasku u Indiji je rekla:

„Na putovanje ka Indiji krenula sam brodom iz Rijeke i ono je trajalo skoro mesec dana. Kada smo pristali u Bombaj, kapetan i ostali članovi posade su bili veoma zabrinuti za mene, bilo im je čudno da žena sama dođe da živi u tako dalekoj zemlji. Kapetan mi je čak ponudio i brak da bi me spasao. Ja sam se naravno zahvalila i otišla u Univerzitetski centar, u Nju Delhi, gde sam se i smestila. Puno sam vršljala naokolo, obilazila sam Indiju potpuno sama. Bilo je divno. Nigde se nisam osećala tako sigurno.”

                                                .

Od Sai Babe je mnogo toga naučila ali i dobila priliku da poželi želju.

Njena želja, napisana na jednom parčetu hartije predata Sai Babi, glasila je vrlo jednostavno: „Daj mi Riječ.” Ovo je bio jedan vapaj istinskog književnog stvaraoca koji žudi za večitom inspiracijom i onim što najviše od svega voli, a to je da se bavi stvaralaštvom.

Verovala je da je zapravo Sai Baba bio njena muza ili kreativni nepresušni izvor zahvaljujući kome je dobila neopisivu snagu za plodnim stvaralaštvom. U tom indijskom filozofu i po nekima svetom čoveku je videla  izvor svoje inspiracije i književne (umne i duhovne) plodnosti.

Vesna Krmpotić umrla je u Beagradu, u 87. godini života.

Iza sebe je ostavila jedan trag koji, ko poželi, može da prati na putu ka večitoj svetlosti i duhovnim predelima njene voljene Indije.