Preko  Mravinskog  gaja  zalepršao je ljubičasti  oblak. Bura  će, rekoše  ljudi  i ne prevariše se. A dan na izmaku. Najprije počne pomalo da bridi,  pa  kad  naoštri  britvu  o  kliške  litice…,  e,  brije li, brije. Jurnu niz padine,  povalja  se  cestom  dižući  oblake prašine, hukom razgara vlastitu snagu  i  zavija  kao  ranjena  zvijer dok  se  lomi među trstikama uz Jadro. Klizne niz  rijeku. Svu joj  namreškanost  zapljusne u  stranu,  a  na glatkoj površini ukaže se Mjesec poput otkinutog nokta i neranjiv na njene zamahe ispuni  šupljine  starih  borova,  a  ona  na njegovim srebrnim žicama cvili staru svirku moći i nemoći.

                 Uzavrela  kotlina izdržala je po tko  zna koji put i dočekala jutro u  miru.  Da  nema  polomljenih  stabala  i  otkritih krovova, nitko živ ne bi vjerovao  da  je noćas  Majdanom  prosiktao  zmaj sa stotinu glava. Kuće u široko otvorenim osmijesima svojih prozora žive novi dan.

                  Jedna  od  njih,  leđima  prislonjena  uz  hladnoću  Jadra, ostade ravnodušna. Zatvorene  škure  prizemnog  stana  očito  govore,  da se nešto dogodilo.

                 Umrla je Fani.

                 Vijest  projuri  brže  od  noćašnja bure. Pohrliše ljudi tamo gdje nikad nisu zalazili i najednom Fani postade i  dobra,  i mila, i draga i nikad prežaljena žena. Eto, što je smrt! Toliko su oni o njoj  lijepog rekli, da ti se učini čudno i nepravedno, što čekahu smrt da to kažu.

                 Fani mirno leži. Do nje sjedi zidar Križanić, njezin muž, i zuri u blijedo  lice  uokvireno  crnom  bubi  frizurom.  Velike izbuljene oči, ovog puta  su zaklopljene  plavim  kapcima.  Ljudi ga tapšu  po ramenu i šapuću riječi utjehe, a on…samo zuri. U tišini, misli se nekako sređuju i oblikuju u saznanje  da  je  imao  ženu,  ali  dokučiti razlog zašto je više nema, to je u ovom trenutku nemoguće.

                 U pokrajnjoj sobici koja je služila i kao kužina sjede tri dječaka. Ivanček,  Franček  i  Tonček.  Lica su im  zbunjena, ali nikakva smrt, pa ni smrt  vlastite  majke,  ne  može  da  pomuti tek zapaljenu svjetlost njihovih očiju.

                 Do Križanića već satima mirno sjede najbliži susjedi. U mračnoj i vlažnoj  sobi najviše mjesta zauzima Fani. Ostali se stisnuli oko nje. Kroz tijesni  hodnik  čuju  se  koraci  dolazećih i odlazećih ljudi. Od vremena na vrijeme, najglasniji je stari Jozo Ćurković:

• Eto bila je, bog  da joj dušu  prosti,  baš  ka i zemlja,  priora si

je  … šuti,  zapustija si je… šuti,  sve  zlo je bije, ili sunce grije, … ona  opet šuti, kažem vam, baš ka i zemlja.

                 Na  cesti,  nasuprot  zatvorenim škurama sjedi nekoliko dječaka. Zamukli, očiju  uprtih  u  pod.  Što se sve motalo u tim kuštravim glavama, koje su noćima sanjale, a danju  izvodile sve moguće i nemoguće sprdačine u  kojima  je  Fani uvijek  izvlačila deblji kraj. Je li to bila grižnja savjesti, suočavanje s  vlastitom  smrtnošću, ili pak samo tuga zbog gubitka “ratnog druga”? Pogledavaju oni tako u te zatvorene  prozore  kroz  koje su tko zna koliko  puta  uskakali  i  iskakali  dok  ih  je  ona  jurila drvenom varjačom.

Uvijek si je vidio s varjačom u ruci,  kao  da  joj je prirasla za dlan. Znaju da su nestale neslane igre, ali im u  ušima  i  dalje odzvanja  njeno bijesno i nervozno:

               – Prokleti hudiči….!

                 Dan  se  raspjevao.  Sunce,  k’o  dukat,  kao da je prilijepljeno na azurno  nebo i  kroz  procijep škura baca usku žutu zraku na mrtvu Slovenku. U  igri  svijetla  i  sjene,  lice  kao  da  oživi,  usta samo što se ne otvore i dozovu:

               – Ivanček, Franček, Tonček,  grete pak doma, –  a onda, opet tama i priviđenja nestane.

                 Otvaraju  se  škure.  Dječaci  se  podigli sa zemlje i skinuli kape.

               – Fani će izaći  kroz prozor, –  prošapću susjedi. Tako je i najlakše,   pomisle  dječaci. Gledaju  crni  kovčeg,  netremice  prate  pažljive  pokrete nosača u bijelim košuljama i prvi put zadrhte pred njom.

                 Dok  se  pratnja  skupljala,  odozdo  sa ceste čuje se gromki glas Bosanca Huse:

               – Evo žene, sjera i kumpjera… evo žene… –  zapne mu riječ u grlu i kad se pribra, izusti:

               – E vala, sunce joj kalajisano, što umre na vako lijepu danu.

                 Zidar  Križanić  rukom  pod  ruku  sa  svastikom Justi korača iza Fani.  Stari  Jozo Ćurković uze za ruku svoju Anu i krene  za kolonom tiho mrmljajući:

               – Kažem vam, bila je ka zemlja…,  –  a Anine suhe usne prate igru koščatih  prstiju  po  brojanicama  i  mole  milost u boga  koji nikad nije  ni upoznao Fani.

                 Majdan je skidao  krvavi teret dana i bacao ga ka zapadu, dok je stari  Bosanac rasterećivao  ožuljana  leđa slažući crvene krumpire na hrpu. Tamo, od Mosora, ustobočio se Mjesec. Odnekud zacvili štene. Učini se da je Huso zajauknuo, jer mu veliki bijeli sjer pobježe na nebo.