“Luda želja, da, al’ ljudska jest!”

„Spasi narod moj, o Gospode!“

 

Tako vapi Kranjčevićev Mojsije hodajući izgubljeno kroz pustinju, zlopateći se četrdeset godina, vođen ludom željom koja je „luda želja, da, al’ ljudska jest!“

Bežeći od egipatske neslobode, sanjajući Hanaan, Obećanu zemlju, Mojsije se uspinje do simbola noseći svoj krst pre Onoga koji je nevin postradao vekovima kasnije. Ipak, isti podvig, isto stradanje, ista slabost koju će pokazati u jednom momentu, dve su sestre, kao i ropstvo i sloboda. Jer svi smo mi samo ljudi, koji mogu goreti zbog svoga sna. Sitni smo pred Tvorcem, jadni i ništavni, pa ipak, „gdje njegova je duha kolijevka“ ima toliko ljubavi i strpljenja za tog  jadnog stvora, ali i neverice, zar je moguće da ljudi ne shvataju podvig izabranog pojedinca koji se žrtvovao zarad njihove sreće i boljeg života?

U odnosu na prolazno stoji večno, u odnosu na duhovno – telesno. Vera i nevera kao dva pola jednog spoznanja, trn koji nas stalno bode u petu i ometa hod neprekidno nas pitajući:“ Ima li nečeg tamo iza?“ I da nije tog pitanja, lako bi bilo. Ne bi nas ništa vuklo dalje, ne bismo bili tako prokleti, ali možda ni blagosloveni.  Ne bi Tolstoj pisao svoju „Potragu za Bogom“ celi život pitajući se ima li ga ili nema.

Bog nam je, veli Kranjčević, udahnuo besmrtnu dušu, samo što toga nismo svesni. Iako maleni, deo smo onog ogromnog čuda koje na okupu drži celu vasionu. I baš taj segment je pokretačka snaga koja pesnikovog Mojsija vodi napred. Razaraju ga sumnje, pa ipak shvata da čovek nije stvoren da bi bio rob, već da bi svoju misao mogao slobodno da objavi urbi et orbi. To je „luda, smjela ljudska željica“, ali to je ona iskra koja pokreće, koja je bunt, nepristajanje. To je usud čovekov. Jehova prepoznaje slobodarski napor izabranog pojedinca, pa opet ga naziva jadnikom. Zašto? Zato što priznaje da je, stvarajući čoveka, zaboravio da ubije u njemu onu iskru, duh, plamen, žar, kako god da se zove. Ono što će ga uvek terati napred, ne dopuštati varijantu predaje, ono što zauvek spava na dnu Pandorine kutije, a zove se nada. Boli to i čini ga prokletim, ali istovremeno i  živim, jer:
.

„I tebi baš što goriš plamenom

Od ideala silnih, vječitih,

Ta sjajna vatra crna bit će smrt.

Mrijeti ti ćeš kada počneš sam

U ideale svoje sumnjati.“
.

Ako je čovek tako dragocen Božiji stvor, zašto onda Gospod dopušta toliko stradanje?  Mojsije sve vreme sumnja, pre svega u sebe i svoje mogućnosti. Biblija kaže da on nije doživeo da uđe u Obećanu zemlju. Ovaj motiv Kranjčević koristi da pokaže odnos mase prema individui koja se ističe i taj odnos često podseća na odnos čopora hijena prema slaboj antilopi. To je vrlo lepo opisao Kafka u romanima koji anticipiraju totalitarne sisteme. Narod je ponekad beslovesna gomila koja, vođena profanim porivima, ne razume uzvišenost neke ideje. Osećajući sopstvenu nesavršenost, ta masa  sklona je ismevanju, ruženju i ponižavanju. Izdaće i za mnogo manje od trideset srebrnjaka.
.

„Al’ ono narod, Božja odlika

Sagradio si tele zlaćano

I tele slavi, a ne Jehovu!“
.

Bog prepoznaje Mojsija po smelim rečima i smelim idejama. Takvi pojedinci su dragoceni, ali oni najčešće stradaju jer su, kao onaj petao iz narodne priče, kukurikali pre vremena. Zar se to nije dogodilo Đordanu Brunu, Galileju… smele ideje začete pre nego što je čovečanstvo bilo spremno za njih?

Dostojevski je napisao da ako krenemo ka cilju i putem zastajemo da kamenom gađamo svakog psa koji zalaje na nas, nikad nećemo stići na odredište. Čini se da Kranjčevićev Mojsije ima ideju, ima motiv, ali biva poražen na kraju. Zbog čega je to tako?

Život je pustara, a ljudi prašina, kaže pesnik. Samo genije, poput Mojsija, razume naum  Božiji. „Ko ima uši da čuje, neka čuje“. Narod, masa, zaslepljena željom za boljim životom, za materijalnim, ne čuje. Taj narod, kada konačno ugleda Hanaan, besan je i razočaran. Šta je očekivao?
.

„Aj, to je dakle zemlja Hanaan?!

I zato si nas vuko pustarom

Da još nam za nju valja strmoglav

Niz ovo gadno brdo srnuti

I tko je tebi pravo podao

Slobodi da nas vodiš silovno

Po svojoj volji ko na uzici?
.

To je kap koja će preliti čašu, Mojsijeve reakcije nižu se gradacijski, on bledi, plače i konačno umire, tužan i potpuno slomljen zato što njegov sopstveni narod nije shvatio žrtvu koju je  prineo, uzvišena ideja bačena je kao biseri pred svinje. Narod ulazi u Hanaan, ali bez svoga vođe.

Možda ova Kranjčevićeva pesma u svojoj biti zvuči deprimirajuće. Možda pesimističko viđenje nezahvalne mase podstiče na razmišljanje vredi li uopšte preduzimati avangardne korake, ali tekovine civilizacije pokazale su da itekako vredi. Jer da nije bilo hrabrih ideja izuzetnih ljudi, da Ikar nije napravio krila, Da Vinči svoje maestralne crteže, da se pisci nisu oduvek bunili protiv nepravde u svojim knjigama, da nisu podizane revolucije… da su ljudi samo ćutali i bili obični kako je objašnjeno u romanu „Zločin i kazna“, da su bili poslušno stado koje trpi, kako bi danas izgledao ovaj naš svet? To će pitanje ostati bez odgovora. Mojsije, hrabri, usamljeni genije morao je podneti žrtvu. Kao i Isus Hrist kasnije. Kao i svi koji moraju stradati da bi se na njihovoj smrti  rascvetao neki novi život. Smisao patnje je u katarzi, smisao žrtve u iskupljenju. U tom smislu, Mojsijeva žrtva je uzvišena. Tako se jedna „luda želja, da, al’ ljudska“ ipak realizovala. I nju  je Kranjčević snagom literarnog talenta uspeo da opiše u svojoj izuzetnoj pesmi.