„Dvadeset godina“  A. B. Šimić

(Impresija)

TRAGEDIJA JEDNE MLADOSTI

Čudni su putevi Gospodnji i neobične sudbine ljudske. Nekome bude dato da dočeka pozne godine, nekog ugrabi smrt „u sjajnoj dvorani palate“ (Ep o Gilgamešu), tek što je zakoračio na strmu stazu života.

Ako jedan  život traje samo dvadeset sedam godina, koliko takav čovek može spoznati sve njegove tajne, radosti i tuge? Koja je mera ljudske sreće i koliko neostvarenih snova je pokopano sa tom tužnom mladosti?

Pesnik Antun Branko Šimić u svojoj poemi „Dvadeset godina“ (a u tom trenutku smrt mu  je već nešto blisko i neizbežno), u dobu kada vam se čini da možete zagrliti čitav svet, peva o sebi, o svom životu koji, oseća to negde na dnu srca, tek što se začeo, već će surovo biti prekinut.

Poema govori o željama i nadanjima jednog mladog čoveka, ali i strepnjama i razočaranjima koja prate odrastanje i bujnu mladost.

„Ja sam mlad,

Ja hoću život pun i olujan…“ počinje svoji lirsku ispovest pesnik i mi osećamo tu energiju, polet i snagu želja, no odmah zatim:

„U krilo mojih misli

Sve se ruši.“

Slično njemu, peva nesrećni srpski pesnik, takođe sa usudom prekratkog života, rođen u Slavonskom Brodu, umro u Sremskim Karlovcima, romantičar Branko Radičević:

„Htedoh dugu da sa neba svučem

…duga bila, pa se izgubila.“

Tuguju tako obojica nad ponorom svojih prekratkih života opraštajući se od sjaja mladosti  i odlazeći u mrak.

Gradacijsko nizanje slika pesnikovih raspoloženja,  koja variraju od nade u život i radost („ja hoću život“) do emotivnog kraha izazvanog zapitanošću nad smislom, prisutno je sve vreme:

„Niko nikad ne dolazi k meni

…sam na uglu zebem

…veče slazi u prostor i u me.“

Simbolično, veče kojem se predaje znači prazninu života i svođenje računa iako je pesnik  još vrlo mlad.

ŽENE, LEPOTA I PATNJA

Sve te žene koje prolaze kroz njegov život  tek su blede figure koje ne ostavljaju dublje tragove, bar ne kao ona u drugoj Šimićevoj pesmi koju istinski voli nazivajući je čudom i žali što će nekome biti samo obična žena, a za njega je bila Smisao. Tu finu, tananu pesmu znali smo svi kao srednjoškolci jer je u nama budila divno osećanje da je ljubav uzvišena kategorija.

Ipak, želja za nežnošću, intimnim susretom prirodna je potreba i pesnik posmatra te žene (lijepe žene prolaze kroz grad) tražeći u njima lepotu koje je stalno žedan:

„Ja se smiješim

U sve lijepe oči žena“

…

„Čekam da me nađe jedna bijela ruka

I odvede s hladnog ugla.“

…

„Žene prođu

Sve utonu u dnu ulice.“

U svom intimnom ispovedanju Šimić potom ekspresionistički jarko slika ono što iz svoje perspektive vidi u tom trenutku: nebeski svod i zvezde na njemu.

„Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda“, napisaće drugi ekspresionista tog doba, Miloš Crnjanski u svojim „Seobama“.

Koloritni pejzaž upotpunjen zelenim lampama dodatno je obogaćen i akustičnim detaljima, a sve čini jednu veoma jaku sliku.

„Iz noćnih kuća prostire se muzika.“ Da li su to kuće bluda? Kada Jozefa K. vode ka napuštenom kamenolomu, on se pita ko je čovek na osvetljenom balkonu. Nađemo li se  u graničnim situacijama, ako  nam je ugrožena egzistencija, kao ribaru Santjagu u Hemingvejevoj noveli „Starac i more“, mi upotrebimo sve naše snage da zaštitimo sopstveno „ja“: „Ribo, ti si mi prijatelj, ali ja te moram ubiti“, gotovo nežno i saosećajno  obraća se stari ribar ogromnoj sabljarki- neprijatelju, hrani, izazovu i prijatelju u isto vreme.

Šimić oseća sve dubine sopstvenog bića koje pati. Naredni stihovi svi počinju zamenicom „ja“ i mnogo je te reči u poemi,  čime se potvrđuje ispovedni ton, želja da se nekome poveri, da bude blizak. Usamljen je i nesrećan i to izbija iz svakog stiha.

Međutim, umesto nežne  reči i utehe, on dobija samo hladne poglede. Ta žeđ za ljubavlju i potreba da nas neko voli internacionalni su motivi. Još u drevnom sumersko – vavilonskom Epu o Gilgamešu boginja Ištar želi kralja Uruka za svog ljubavnika po svaku cenu. Pribegava pretnjama, koketira. Ljubav je ponekad čežnja, ponekad patnja. Srcu ne možete naređivati.

„O, ja sam svima stran!“ kriknuće u svom bolu Šimić kao što Ujević svoj vapaj šalje svim usamljenima i žalosnima slikajući sudbinu čoveka tako mladog, a tako starog.

Još ćemo jednu paralelu dati sa pomenutom pesmom.

„Pa nek sam krik sa krovova!“ peva žalosno Ujević, a Šimić će to na svoj način ovako:

„Ja sam krik u noći, crn i nepoznat.“

Usamljen, bez ljubavi, luta lirski subjekat pustim ulicama. Previše ponosan, bez igde ikoga.

ALKOHOL I BOEMIJA

Boemska atmosfera i tuga u srcu teraju čoveka u mračne misli. Svi istinski pesnici su boemi i za ostali svet, čudaci. Boemija se podrazumeva u takvom krugu ljudi sličnog mentalnog sklopa. Moraš biti nesrećan, siromašan, sam ili bolestan. Radost ne stanuje u boemskim četvrtima. Francuski simbolisti su svoj očaj utapali u apsintu i opijatima. U beogradskoj  boemskoj četvrti  Skadarlija  na tugu su, uz alkohol, zaboravljali Đura Jaksić, Dis,  česti gosti između dva rata bili su  Ujević i Matoš. Po belim kafanskim  stolnjacima prolivali vino i mastilo i stvarali antologijske stihove.

„Ispred mene šumi crven alkohol

Neko tužno srce u noć tone.“

 

Alkohol kao lajt motiv koristili su mnogi pesnici. Francuski pesnik  Gijom Apoliner ima zbirku  „Alkoholi“. Kod  Bodlera  to je takođe vrlo čest motiv. U Šimićevoj poemi alkohol znači nešto više od običnog  pića. On je tužno bekstvo, odlazak u ništavilo, zaborav nad prazninom života.

Alkohol je personifikovan. On „peva“. Pesnik se nada da će obrisati  tugu, jer njegova čežnja „na dno čaše mre.“

NOĆ U NAMA

Kontrast noć – jutro znači mogućnost ponovnog oživljavanja,  iskru ljubavi koja bi ga zagrejala, za kojom žudi. Zora, kao rađanje, ozdravljenje i vaskrsavanje. Srce razočarano i ranjeno da osvetli.

Jutro, radost buđenja, optimizam. Sunce i Mesec, jin i jang, toplo i hladno. Mesec, svetlost koja ne greje, iluzija je, privid. Čitav njegov život je privid, shvata to dok „pjeva crven alkohol“ i „vani luta ladna bijela mjesečina“.

Mrtvi snovi, mrtvo srce. Duboko mračna je ova ispovest pesnika i pesimistična. On shvata da je „svaki čovjek uvijek na gubitku“ (Kuran). Umetnici, budući u svom svetu,  osobito su neshvaćeni i usamljeni i to je Šimić osetio na svojoj koži. Pesnik, bio to Bodlerov „Albatros“ ili Remboova „Ofelija“ uvek su neshvaćeni među profanim svetom. Hipersenzibilni, osuđeni su na propast. S druge strane, ako umetnici ne stvaraju po principu „l’art pour l’art“, već za mecene i dnevnu politiku, gde je tu  onda umetnost?

U tom magnovenju, pesnik shvata da je noć u njemu preovladala. On počinje da se grozi dana jer svetlo otkriva sve naše slabosti koje se u mraku ne primećuju. Reč je, naravno, o gustoj mreži metafora.

„Moja tamna duša mrzi svjetlo

Moje lice nije za sunce i ljude

…Pustite me, ja ću uvijek

Ljubit svoju tamu.“

MISAO O SMRTI

Osećaj bliske smrti suviše je jak i ne može mu se odupreti. To osećanje plaši, uznemirava i menja suštinu našeg bića. U sumersko – vavilonskom Epu o Gilgamešu surovi vladar Uruka  menja se  kada shvata da će i on, kao voljeni prijatelj, jednoga dana postati „blato zemlje“. Taj tren osvešćivanja i Gilgamešova metamorfoza  ključne su tačke dela napisanog 1700. godine pre nove ere. Ništa se od tada nije promenilo.

„Misao o smrti vreba iza svih naših planova“, zapisao je Ivo Andrić. Gde god pođemo, tu je iza ugla tek da nas podseti da joj ne možemo umaći.

Ma koliko mislio da je moćan, čovek kleči pred tajnom smrti. Jedino što je gore od samog umiranja, jeste osećaj da nismo ni živeli. O tome je pisao Tolstoj u pripoveci „Smrt Ivana Iljiča“:

„Kad je došlo vreme za umiranje, shvatio je da zapravo nije ni živeo.“

Za sopstvenu smrt pesnik kaže da će biti neprimetna. Niko se zbog nje neće previše žalostiti. On je tek „mali plamen koji velikom ognju u susret hita“ (Andrić).

Običan, mali čovek, poput Jozefa K. koga je samleo neumoljivi mehanizam. Kada ga smrt odnese, neće zvoniti zvona, neće plakati majke.

Bog, kome se Šimić obraća, poseduje nas i sve je to samo njegova igra. Ništa nije naše. Mi živimo samo da bismo se iznova rodili, more što  iščekuje crveno sunce koje će zaroniti u njega. Ovaj lep ekspresionistički pejzaž odaje Šimića kao vrsnog pesnika i latentnog slikara.

Prerana smrt i dala mu je i uzela. Dala mu anticipaciju budućnosti u naporu da zgusne svoje emocije i kao talas ih izbaci iz sebe gonjen teškim osećanjem  skorog kraja. Uzela mu okean dragocenog vremena u kome je mogao stvoriti još mnogo nezaboravnih stihova.

Završna slika poeme je monumentalna, snažna kao skulpture antičkih karijatida  što milenijumima drže tešku građevinu na svojim plećima. Tako i poslednji stihovi nose svojom snagom pesnikovu ispovest.

Povratak u vreme pre prvorođenog greha utopija je, ali lepa utopija. Starozavetno doba kada ljudi bejahu nagi u rajskom vrtu ne znajući za stid jer su bili čisti, pa se nisu skrivali. Nakon pada, isterani bejahu iz Edena. Zauvek. Sada okajavaju grehe u ovoj Dolini plača.

„Bože, budi volja Tvoja

Stojim go na rubu svoje prošlosti

Ja sam tamna granica

Moja duša strepi

U prvoj plahoj plavoj noći.

Moja duša dršće

Ispred Tebe

Beskrajnog i tamnog zastora.“

ZAVESA SE SPUŠTA

Zavesa se spušta. Ostalo je još sasvim malo vremena. Premalo. A toliko mnogo je želeo. U srcu borba emocija: žal zbog divnog, šarenog sveta koji napušta, ljubav prema životu koji mu klizi kroz prste kao pesak. Strah od izlaska pred Tvorca. Raskrilio je tamne zastore lagano, sa strepnjom. Bljesak svetla. Ugledao je odbleske Večnosti. Zaslužio ju je, jer je živeo ono što je jedino večno, a to je Poezija. A ona je „razlog dobra“ (Pol Elijar).

„Ono bez čega poezija ne može, to su život i smrt. Bez čega život i smrt ne vrede, to je poezija“ (Isidora Sekulić)

I još, da se setimo, da nikada ne smemo ići „maleni ispod zvijezda“, već da svoj život, bez obzira koliki broj koraka nam je dat,  osmislimo najbolje što možemo. Pesnik A.B.Šimić  to je učinio svojom poezijom.