Anđela malog na ramenu mom
Oblije često  crn, ledeni znoj
Šapuće tiho:“ Ne možeš tako
Život ne treba laž, himbu i gnoj.

„Zašto ne spavaš, zašto me gnjaviš?“
Odmahnem rukom pa kažem kratko:
„Hodati stazom  strmom i kliskom
Tako je fino, tako je slatko.“

Opet me gurka gnjavator mali
Pitanjem zamku postavlja jaku:
Želiš li sijat vjetar i korov
Želiš li stalno tapkat u mraku?“

„Pusti me disat, život je jedan
Idi nekomu,  pamet mu soli“,
Al’ tek što rekoh, lupi me mangup
Sred srca moga do same boli.

I tako stalno hodam po rubu
a on me gleda, nikad ne spava
njegova ja sam pokora čista
ponekad kriva, ponekad prava.