Podzemni, tajni, gospodar sam tog zdanja, unakaženo lice skrivam pod maskom, kad dođe veče – tad iz tame izranjam, sav opčinjen tom pozornicom i pesmom.
Arhiva > Milan Draskovic
Obred za večnost
Izmislih stih za dan kad mene ne bude bilo. O, laste, dolazi noć stisnuta u pesnicu. Poslednji blagi zrak na čudesnu završnicu u srcu sna, uz pogled na porodično stablo.
Sonet sudbine
Branku Miljkoviću N I Š T A pušta otrov do zvezda i galaksije. Lutajuće pustinje izgubljenoga cilja pred predelom bez nade i praznine obilja, u plamenom zamahu gutaju provalije.
Zaokret
Protekle noći smiren u njenom krilu, grb u kamenu, ruševine vremena, pokidani cvet u mračnom zelenilu – bleda Lenora sred svetlosnog bezdana.
Sanjar
Traje i traje magija u mislima tog sanjara što, ploveć’ morem svetova, dugo traži kroz brevijar jarkih snova – recept za sreću skriven u brojevima.
Rondo jednog zaborava
Zalud zakletve i pozivanja na drevne kletve, zaljubljeni bi da potraži tihu utehu u njenom krilu, možda ptica veruje da onda kada napustiš snove – zaboravićeš tu tajnu usnulu. Reči što se traže zapljuskuju gordu obalu. Hvataš štap zaboden u pesak, tražiš nove svetove. Oni zaludni bi da zvezda sudbine se odazove, da zaboravićeš […]
Oksid oksimorona
Raduj se slici suočen s palimpsestom, podigni pehar kroz dodirnuto vreme onda kad staneš opijen spram Kalipso – piši mi o njoj u lavirintu pesme. Sklad sav od blata predela netaknutih, nebo dok gori sred zvezdanog dekora, ružičasti svet sav u plišu i pluti – u čudnoj noći u kući bez prozora. Ključaonica […]
Samoća
Skriven pod lišćem kutak da se sakriješ, obilazeći četiri ugla vrta, lažne prozore pored devetih vrata, opijen vetrom samoću kad ispiješ.
Narcis
Isklesan u mermeru priželjkuje slobodu, dok osluškuje vodu gleda se u jezeru. Samoća poput tvoje, duša sputana bolom. Čezne za ogledalom sjaj potreban za dvoje. Ohol u toj gordosti – sred blistavoga sjaja – gospodar svog očaja. Tren jedan u večnosti – pod hladnom mesečinom. pod zelenom patinom.
