Hoću da vam ispričam  priču, još neispričanu; priču lutalicu, kako kažu: “od nemila, do nedraga”, e baš tu priču, što onaj poslednji za stolom u nekoj kafani ili na nekom slavlju ili u vozu pri dokolici, čekalištu, odmorištu i svratištu, na nekom skupu pričljivih ljudi, ponosnih na svoje pripovedanje i održavanje pažnje slušalaca, koji netremice od njih očekuju vrsne priče i dosetke neke; da baš ti uveseljaci nisu u stanju da ispričaju ovu priču; dok oni poslednji za stolom, povučeni ćutljivci i nesigurni u svoje pripovedanje ćute i u sebi potiskuju i guše tu nikada neispričanu priču, koja im mrači um, odvlači pažnju, izaziva ih da progovore i traže reč, pred svim onim kreatorima dobrog raspoloženja i neprikoslovenog prava na vlasništvo svih priča…

Tako se stidljivo javi i jedan pocrveneli tihozbornik, premišljavac i strašljivac u svoje reči, koje mu odjekuju u utrobi razuma i preglasno govore, tako da on šapuće početak ove priče, koju govori tu za nekim stolom, pred svim tim ljudima, svim tim majstorima pripovedanja, koji ga jedva čuju podsmehujući se njegovom zamuklom drhtavom glasu, sve naprezajući se da ga ne čuju i prasnu u smeh sa svojom novom pričom…

Ali on uporno počinje tu priču, sve ponavljajući prve reči, sve jače i jače…on priča tu svoju nikada neispričanu priču, koja se uhvatila baš njega, nepripovedača i smutljivca, jedva čujnog glasa, bez glave i repa on priča tu priču, koju svi pažljivo ne slušaju tragajući u svojim mislima za još nekom neispričanom pričom, ali uzalud, takva priča se baš sada priča za ovim stolom od nepripovedača, koga baš niko nije u stanju da sasluša i razume…

I evo on opet pičinje tu priču:

– Aaaa…znate li ovu priču? Čuli ste je možda?

Jedan čovek i jedna žena susretoše se na jednom mestu, baš u vremenu kada vam pričam ovu priču i u očima im zasjaše reči baš ove još neispričane priče, koju nisu hteli da saslušaju, već su se samo poljubili za satanak i rastanak, osetili ovu neispričanu priču, koja nestaje u njihovom zagrljaju i raspada se trenutnim zaboravom, kao san pred zoru, ostavlja samo trag u izmaglici sećanja…

Eto…tek da se pomene i nekuda krene…kroz priču za neslušanje…

On i dalje priča tihim glasom…sve tiše i tiše…laknulo mu je…i počinje da sluša i čuje nekog pripovedača i klima glavom, kao da ga razume…a zna, da svi, baš svi znaju sve te priče, već davno ispričane, izanđale i ofucane…

A ova njegova neispričana priča, još ostaje i čeka…čeka…i davi samo njega…kao da nema ni jednog drugog čoveka…da je pamti i čeka…