Nad sklopljenim očima kad i legende blede,
mesečine mutni sjaj sve do kraja beskraja,
kroz sirupasto veče udaljen zvon tramvaja –
tačka na proteklo leto, konfete i girlande.
U epicentru priče – crno srce soneta.
Oslušne šapat trave u betonu zarobljen
maslačak, vatreno žut, u vremenu izgubljen
tminom što skriva mesec začaranog soneta.
Pet milijardi senki probuđenih šišmiša,
crnih termita carstvo novu stvarnost gradeći,
glasovi s dna bunara – odjek da se uplašiš.
Tišinu slušajući blage kiše će doći,
budeći neutešne na začaranom mestu.
Eho s Parnasa – da ne zaboraviš poetu.
Jedan komentar za "Crno srce soneta"
Moraš biti prijavljen da bi komentirao.