Sanjariju bi htjela onu iz ovozimskih jutara kad si okrenuta južnom prozoru očekivala ptice one koje si nazivala grmuše

                           Ali sad si  u nekoj sasvim drugačijoj sobi jutros u kojoj  iščekuješ zagledana u lice ispred sebe na kome se samo usne pomiču i miču se neko vrijeme . Slušaš i sažimaš sve izrečeno. Od svega pamtiš samo objavu dolaska  patnje.

Kroz tvoja otvorena usta tu suhu pukotinu provukla se guja  i zgučila se u tebi.  Nemaš izbora i nosiš je sobom.. kao nekad tajnu . Ona te muči  a ti je šutiš pomirena.  Danas ne sjediš okrenuta jugu i ne čekaš ptice  grmuše. Uronjena si u osamu i tjeskobu  a tvoje srce otkucava strah i čini te gluhom i nijemom , samo su ti  misli glasne. 

 Kotrljaju se bez reda i tvore ništa, podpisuješ ih i  sačinjavaš dugi  uredni niz a onda odlučna  podvlačiš crtu . Zbroj  se  ne isčitava jasno spuštaš glavu tražeći pravi kut kao u igri skrivalice kad se   pojam  jedino tako nalazi. Otkrivaš skriveno – citat iz nedavno pročitane knjige :   “ kao indijska zmija što spava u grmu čiji je list lijek za njezin ujed“To znači da i to znači  ne .Otvaraš široko oči kao krila nekih vrata i sav bijes ti u pogledu  Njim polažeš  zidove i priljubljuješ ih zemlji . Pogledom bojaš  sve u bijelo prikrivajući tako šavove da ti zemlja i nebo ne budu jedno drugom zakrpa. Zadovoljna  jer  prisvojila si željeno i  smirila žudnju za širinom.  To je nešto, to je puno. Za malo već se  spuštaš skalama bez ishodišta  a podno zadnje je more. Promišljena lijepa žena sad hoda polako prelazeći s vala na val. Maločas sišla niz  oblake uvjerena kako to bile su skale . Sigurna hoda prema obali.  U  sitnom slanom grmu dvije ptice cvrkuću. Stići ćeš u onaj tren baš  kad se život životu vraća, samo hodaj hodaj dalje . Ne zastajkuj  ne okreći  se  trag na valu ne ostaje.