II.

Svanulo sunce, rosa svjetluca,
u šumi k’o da netko kašljuca.
„Što li se zbiva”, budi se Lopuh,
„netko je možda navuk’o propuh?”
Još glasniji zvuk potom se čuje,
trzaj sve jači, mušice zuje.
Protrlja oči – to propuh nije,
s iglica tankih mreža se vije.

Vijest se širi: „Dlakavi pauk!”
Preslica rida, odzvanja jauk:
„Svud oko mene ispleo mreže,
ljepljivom niti mušice steže.
Pomozite mi, bubice, gdje ste?”
Otresa mrežu, svu rosu strese.
A bube se sve u bijeg dale,
nisu one baš takve budale.

Lopuhu žao što seka jeca:
„Ne brini ništa, pozvat ću zeca!”
(Pozna on zeku dobrog u duši,
već je stariji, al’ zdravih ušī
pa dobro čuje sve što se kaže,
još bolje znade ako tko laže.)
„Šapama on će, s prave visine,
ukloniti trag od paučine.”

Poruku šalje po časnom ježu:
„Pauk je kod nas ispleo mrežu.
Molim te, dođi, nije daleko,
zahvalni mi smo od srca, zeko!
Pod mojim listom imat ćeš zaklon,
pozdrave šaljem uz dubok naklon.”
Zeko sve čita i odmah hita
doskočit’ mreži, nek’ pauk bježi.

Još riječ-dvije na kraju zgode:
što pauk mrmlja dok ljutit ode?
„Svuda ću mrežu baš iz inata
splesti do vrta punog špinata.
Zec u špinatu samo će jesti,
vidjet me neće, ja još ću plesti.
Zbog mreže nitko nije mi nalik.
Neka vam pauk svima da nauk!”

Od tada pauk prijetnja nije,
veselo društvo sada se smije.
Jež se pod listom hladu veseli,
a zeko svrati kad god to želi.
Preslica dalje rosom se mije,
bube joj dođu kao i prije.
I Lopuh tako primi na znanje
što je njegovo pravo poslanje.