Nevjerojatno je sveprisutna činjenica da nas naša  vlastita mašta pokatkad ubija…

Svaki čovjek učas posrne, varljivost kao istinu iz duše otrgne. Stvaralačku opsjenu
usputnom groteskom prožvače i ispljune, poput gorkih zabluda ukorijenjenih obrazaca.
Apsurdno je ustvrditi da perfekcija ne postoji u našoj realnosti,
niti ju ikada, iole, možemo dostići. I što nam preostaje, kad ništa ne ostaje,
do li opisa nesreće žalovite sanjarke?
Novi identitet svjesno izgraditi, na tjeskobno resetiranje života trajno pristati?
Mnogi su se na tom mrklom, začaranom putu poduže izgubili, a poneki, nažalost, nikad više pronašli.