-Turistički vodič za putnike iz bliske budućnosti u dalekoj zemlji-

Sirene za vazdušni napad su se ponovo oglasile u 07:50, da bi četrdesetak minuta kasnije bio objavljen kraj opasnosti. Još jedna lažna uzbuna. Grupice radnika su se vraćale iz plitko ukopanih skloništa na svoja radna mesta u fabrikama. Užurbana masa ljudi se kretala kroz grad, gurajući se sa automobilima i kamionima, ne obazirući se na sirene. Za sve ove godine palo je svega nekoliko bombi, poslednja dole u brodogradilištu. Vojnici su sprovodili grupe ratnih zarobljenika na prinudni rad baš do tog brodogradilišta, razlog manje za brigu lokalaca, ako ga i pogode.

Ako hoćete zaista da upoznate neku zemlju, idite tamo gde se lokalna sudara sa drugim kulturama, običajima, ljudima. Tu vidite kako su se domaćini snašli, koliko su spremni da prihvate nešto novo, a koliko da sačuvaju sebe. Neki se prožimaju sa stranim uticajima, neki samo kohabitiraju uz te novotarije, a neki odbijaju bilo kakve promene. Kada su taj spoljni uticaj samo najbliže komšije – tu nema velikog kontrasta, nađu se ljudi na stvarima po kojima su najsličniji jer liče jedni na druge, hteli to ili ne. Međutim, kada se spoje dva potpuno različita sveta, nastaju krajnje upečatljivi rezultati.

Teško je naći istorijski izolovaniju zemlju od Japana, skučenog na svojim tesnim ostrvima, željnog dominacije na susednom kopnu, moru i okeanu koji ga okružuje. Dok su se vremena i istorija menjali oko njih, zaključali bi se unutar granica svog ostrvskog carstva, zabranili pristup strancima, praktikovali bušido i malo piratskih aktivnosti protiv kineskih trgovačkih brodova. I onda negde krajem 16. veka na najisturenijem južnom delu najisturenijeg ostrva Kjušu, pojavi se usamljeni portugalski brod predvožen istraživačem Pintom. Uskoro su portugalski brodovi masovno pohodili malo ribarsko mesto na obali, pa se ukazala potreba da se sagradi prva prava luka – Dugi Rt, poznatiji danas kao Nagasaki, smešten u dolini Urukami. Lukavi Portugalci su shvatili da se može napraviti unosan posao posredujući u trgovini između Japana i Kine, čiji međusobni odnosi nisu zvanično postojali usled spomenutih malih piratskih aktivnosti. Novo japansko tržište je postalo nezasito duvanom, luksuzom, šarenim tekstilom ali i egzotičnom hranom. Taj uticaj je bio takav da je danas najpoznatija poslastica iz Nagasakija – kasteljano, kolač iz oblasti Kastilje, u osnovi običan patišpanj. Patišpanj? Pain d’Espagne, hleb iz Španije, rekli bi Francuzi. A vi kao oduvek znate da je ono „-španj“ zapravo od reči Španjolska? Tu je i čuvena japanska tempura, morski plodovi i povrće prženi u dubokom ulju, tradicionalni specijalitet iz dalekog Portugala.

Tu negde su se ušunjali i španski misionari 1549. godine, dolaskom jezuite Fransisa Havijera, i počeli širiti katoličanstvo među siromašnim seljacima ali i bogatim daimjo feudalnim lordovima. Uskoro je Nagasaki postao najveći hrišćanski grad u Japanu, u kojem su utočište pronalazili prognani hrišćani iz drugih delova zemlje. Kada sa na obalu nasukala galija za koju se ispostavilo da je prethodnica španske invazione armade, svi jezuiti su odmah pobijeni, preventivno. Muzej Mesto mučeništva 26 svetaca Japana i ogromni spomenik su posvećeni upravo tom događaju, kada je 26 mučenika razapeto u centru grada. Ovaj muzej je bogat hrišćanskim artefaktima iz tog perioda i vrlo je upečatljiv svedok sudara civilizacija, koji nije baš najsjajnije prošao.

Nakon nekoliko godina zatišja, došli su lokalni ratovi za prevlast, a daimjo katolici su odabrali pogrešnu stranu, te su naterani da se, milom ili silom, preobrate. Japanu je bilo dosta diverzifikacije: svaka strana religija je zabranjena i preostali misionari proterani. Portugalski trgovci zbog svog značaja ostali, izmešteni na specijalno napravljeno veštačko ostrvo Dedžima u obliku lepeze, odmah na ulazu u vode Nagasakija, površine oko 80 ari, spojeno sa kopnom samo uskim mostom preko kanala, jedino mesto gde su stranci mogli da borave neposredno pored Japana (ali ne i u njemu). Ovo ostrvo, danas spojeno sa ostatkom kopna, ima veliki broj minijaturnih replika građevina iz tog vremena, da li zbog ograničenog prostora ostrva ili skrivene poruke strancima.

Malo dalje niz obalu možete videti i nešto drugačije – Pingvinski akvarijum, sa devet vrsta pingvina. Hipnotišući prizor pingvina koji žive svoj život u izolaciji, privlači turiste koji u predvečerje posmatraju melanholičnu sliku patuljastih pingvina koji zajedno, zagrljeni perajima tiho posmatraju udaljena žmirkajuća svetla grada, kao da se međusobno greju, teše i pružaju emocionalnu podršku u surovom svetu. Pingvini ne razumeju šta se dešava oko njih, ignorišu okolinu i žive svoj pingvinski život. Posetioci to tumače kao tužnu i romantičnu sliku sopstvene odvojenosti od otuđenog sveta punog nepravde, komformizma i sebične samoživosti, maštajući da i oni nažu nekoga da ih uteši.

U nastojanju da promovišu prave patriotske vrednosti šinto religije, na severnom kraju grada je sagrađen monumentalni hram Suvo u podnožju planine Tamazono-san, posvećen, igrom slučaja, kami duhovima hrabrosti i dužnosti, kao poruka onima koji nisu sigurni šta i kako treba da rade. Originalni hram je još uvek tu, samo se treba popeti 277 kamenih stepenika do njega. Tamo možete dobiti i omikudži, japansku verziju kineskog kolačića sreće, ali bez kolačića i bez Kineza, samo papirić na kome piše da li će te imati „odličnu“, „dobru“, „prosečnu“, „polovičnu“, „uglavnom lošu“, „najgoru“, „prvo lošu pa onda dobru“ ili „biće-na-kraju-sve-dobro“ sreću.

Pre nego što napustite hram, prođite pored kamenih lavova za odvikavanje od loših navika. Napišite na komadiću papira, po mogućstvu ne onom sa „uglavnom lošom“ srećom, koje loše navike želite da se odviknete i privežite lavu za šapu. Možete zapaliti cigaretu dok čekate. Možda vam za to vreme za oko zapadnu i čudne statue pasa kojima su se nekada molile lokalne prostitutke da naiđe nevreme, kako bi mornari, te verne mušterije, ostali u luci još dan-dva. Zapalite još jednu cigaretu.

Tog 9. avgusta 1945. stvari su išle loše po Japan. Obruč oko domaćih ostrva se stezao. Amerikanci su zauzeli veći deo Pacifika, spremaju kopnenu invaziju, verovatno u novembru. A onda se pre tri dana desilo nešto. Jedna bomba, samo jedna. Hirošima izbrisana, nestala sa mape. Američki predsednik je u prenosima govora preko ilegalnih radio-stanica širom Japana rekao da je to nova, atomska bomba. I da će ih biti još. A da će biti loše – to su svi znali. Mesecima su američki avioni izbacivali milione pamfleta sa upozorenjima da je bolje da se predaju, „inače i vaš grad može biti bombardovan zapaljivim bombama iz teških četvoromotornih bombardera, kao svi ovi koje smo precrtali na mapi“.

Kuće od drveta i papira gore kao šibice. Tokijo se još dimio od vatrene oluje u martu. Nagasaki, iako vojno-industrijski centar sa četvrt miliona stanovnika i desetak hiljada vojnika, bio je pošteđen masovnog bombardovanja zbog svoje brdovite topografije koja je ometala rad navigacionih radara bombardera. Ali juče su Rusi objavili rat Japanu, pregaziće Mandžuriju u laganoj šetnji. Svi su znali kako će se ovo završiti, ali niko nije odustajao. Niti je hteo, niti je mogao, niti je smeo. Desetine hiljada ljudi sa decom je već pobeglo iz centra Nagasakija u okolne planine, očekujući najgore.

Kada su japanski moreplovci susreli holandske pomorske trgovce koje je zanimalo samo da prodaju robu bez religije, Portugalci su ubrzo izbačeni sa lepeza-ostrva i naseljeni su spretni Nizozemci. Ubrzo su se na ostrvu otvorile ispostave velikih kompanija, a Holandija, kao trgovinska i kolonijalna velesila, uspešno je postavila jedini prozor u svet za Japan koji se, do tada, u potpunosti uvukao u sakoku samoizolaciju Tokagava perioda. Donosili su pamuk, svilu, krzno, knjige, lekove i medicinske instrumente iz Evrope, šećer i rum sa Kariba, meso ajkula iz Tajvana. Trgovačka kompanija Holandska Istočna Indija, državna megakorporacija, je oformila svoju ispostavu na susednom ostrvu Hirado, a potom prešla na Dedžimi. U početku je pristup ostrvu bio vrlo ograničen za prosečnog Japanca: mogli su dolaziti samo prevodioci, majstori, kuvari i Oranda-juki, noćne dame iz čajdžinica oblasti Marujama. Kao i sve ostalo, i ovu oblast društvenog života je uređivao komplikovani set zakona i normi ko je gde i s kim mogao šta da radi, pa su Holanđani dobili samo svoje dezignirane juki. Danas u čajdžinicama Nagasakija možete dobiti najviše čaj, i to onaj Orindž Piko, čuveni holandski.

Bez obzira na ograničenja, ovaj uticaj se prelivao preko uskog drvenog mosta, koji je potom zamenjen širim, kamenim. Tu, na malom prostoru, otvoreni su obrazovni centri za vojne nauke, fiziku, astronomiju i medicinu koje su posećivali bogataši i visoki zvaničnici Japana. Glavni upravnik ove trgovačke ispostave, operhufd, bio je i glavni holandski diplomata koji je imao obavezu da jednom godišnje ide u kurtoaznu posetu šogunu u Edo, kako se tada nazivao Tokijo. Obavezno je bilo poneti poklone u vidu egzotičnih životinja, ptica, složenih mehaničkih sprava, teleskopa, ilustrovanih knjiga… Delegacija je ponekad mogla malo i da prošeta glavnim gradom, naravno pod pratnjom. To „malo“ se pretvorilo u nedelje, a oni na malom ostrvu su mogli jednom godišnje da odu na festival u Suva hram, koji je, naravno, prigodno zaboravio na prvobitnu ideju tradicionalnog lova na hrišćane. Postalo je pomodarski ići na rangaku, obrazovanje kod Holanđana, pa su čak i samuraji postali rado viđeni gosti na Dedžimi, gde su probali još jedno egzotično piće – kafu, koja im se toliko svidela da su po samom gradu otvorene brojne kuće kafe, gde se Moka pravila u „modernim“ evropskim kafe-aparatima, luksuz vredan samo najbogatijeg sloja Japana. Jedna od najstarijih kuća kafe Tendžin, još postoji. Tu možete popiti tradicionalnu japansku kafu sa još tradicionalnijim japanskim dodatkom – toplom čokoladom. I upravo su takva čuda plenila pažnju bogatog ali izolovanog visokog staleža Japana. Zabavne aktivnosti kao badminton i bilijar su bile atrakcija, baš kao klavir, foto-aparati i razvijanje fotografija. Holanđani su doneli svoje domaće pivo ali i aparaturu za njegovo pravljenje, pa kupus, paradajz, detelinu kao materijal za pakovanje lomljivih stvari, kao i katran za zaptivanje spojeva na brodovima. Poseban vid saradnje je bio na vojnom nivou, pa su tako prvi liveni topovi došli iz Evrope, a potom i prvi parobrod, poklon holandske vlade Mornaričkom centru za obuku u Nagasakiju. Zato ne treba da vas čudi kada naiđete na holandsku vetrenjaču okruženu lalama negde pored usnule obale Nagasakija. Muzej na otvorenom Huis Ten Boš sadrži verne replike u punoj veličini tih simbola zlatnog doba Holandije u Japanu, ali i tradicionalnih kuća i kanala, vodenica, većnica, sve u stilu zemlje lala, a koji su zaista postojali na tom mestu, nekada davno. Istorijski kuriozitet je činjenica da je za vreme Napoleonove aneksije Holandije, tada preimenovane u Batavijsku Republiku, Dedžima bilo jedino mesto na svetu gde se još vijorila stara holandska zastava. Holandija do Tokija, ili tačnije, Nagasakija.

Tako je Japan omekšao stav prema Zapadu i njegovom uticaju, pa su i druge zemlje počele da učestvuju u trgovini, i posebnim ugovorima im je omogućen pristup pojedinim lukama Japana. Britanci su bili odmah tu iza Holanđana, sa jakom trgovačkom mornaricom, i znatno su doprineli razvoju Japana u kasnijem periodu. Sredinom 17. veka dolazi i prvi hirurg, Nemac Kaspar Šamberger, koji otvara svoju školu. Možete se smejati, ali Japanci su zaista tada mislili da je nemačka medicina najbolja na svetu. Najupečatljiviji svedok tog vremena je Gloverova rezidencija, najstariji postojeći objekat u Japanu sagrađen u zapadnjačkom stilu. Škotski trgovac Tomas Blejk Glover je učestvovao u modernizaciji brodogradnje i rudnika uglja Japana, čime je zaslužio jedinstveni bungalov sagrađen u evropskom stilu, tačnije u japanskoj aproksimaciji evropskog stila. Aproksimacija je najbolja reč za rane japanske pokušaje da reprodukuju zapadnjačke stvari koje im se sviđaju ali ih ne razumeju suštinski. Tako je rezidencija dobila klasične britanske dimnjake i kamenu verandu, ukrašene lukove, prozore u francuskom stilu, ali i kamene glave demona i drvene stubove u klasičnom japanskom stilu. Čak su i originalni nacrti sačuvani, sa dimenzijama u britanskim stopama. Problem je što je kuća projektovana u džordžijaskom stilu, u to vreme davno prevaziđenom u korist aktuelnog viktorijanskog stila, ali u dalekom Japanu, periodi vladavine stranih vladara njima neizgovorivih imena ništa nisu značili, osim da je sve britansko moderno. U parku kuće je postavljena figura Pučinijeve Ćo-Ćo-san, kao vrhunac evropskog stila i kiča, pa je kuća nazvana Madam Baterflaj. Da zabuna bude veća, u istom parku ćete naći i Kapiju masonske Lože Nagasakija, napravljene zaista u pravom evropskom stilu. Da, oni masoni. Ako već želite neke teorije zavere, pogledajte impresivnu katedralu Oura, koju su izgradili francuski misionari tokom najtvrđe zabrane religioznog angažovanja. Uticaji, veze i novac su očigledno uspeli da pokrenu čak i tako rigidan sistem kao što je bio tadašnji u Japanu, da bi zažmurili na izgradnju cele jedne crkve, koja je danas deo svetske baštine Uneska kao jedan od dvanaest Skrivenih hrišćanskih mesta u oblasti Nagasakija.

Pre nego što su vlasti odlučile da im je dosta diverziteta i mrskih stranaca na svom tlu, kineski moreplovci su redovno pokušavali da pristanu uz obale egzotične, iako ratoborne zemlje. U 15. veku su napokon i uspeli, i tu, na mestu Nagasakija, nastaje najstarije kinesko naselje na tlu Japana, gde će potom doći i trgovci i sve što ih prati. Naselje je bilo ograđeno visokim zidinama, u neposrednoj blizini Dedžime. Ipak, Kinezi su imali veća prava i slobodu kretanja nego Holanđani, što je dovelo do toga da su u jednom trenutku trećina stanovnika Nagasakija bili – Kinezi, koji su većinom radili u Kineskoj Fabrici, velikom trgovačkom centru koji nije ni bio fabrika. Osim materijalnih dobara, na brodovima koji su plovili između dve zemlje su se nalazili i razni umetnici, pa je Japan upoznao i pesmu, muziku, poeziju, igru, slikarstvo i tradicionalne rukotvorine Kine, te je došlo do neminovnog međusobnog uticaja i prožimanja. Istorijski muzej Kine i hram Košibjo, jedini konfučijanski hram van granica Kine, svedoče o tome.

U 03:47 po lokalnom vremenu, sa ostrva Tinijan je poleteo Boing B-29 Supertvrđava, nazvan Bokskar (igra reči Bokova kola, što zvuči i kao teretni vagon), noseći Debeljka, žućkastu plutonijumsku atomsku bombu. Pridružio se grupi od pet bombardera koji su mu bili podrška u misiji, uključujući i Enolu Gej, atomskog prvenca koji je bacio Malog Dečka na Hirošimu tri dana ranije. Očekivalo se da je sledeći siguran cilj Kjoto, stara prestonica Japana, milionski grad. I bio je, dok američki sekretar rata Henri Stimson, koji je proveo svoje diplomatske dane u Kjotu, nije ubedio Trumana da grad bude skinut sa liste za bombardovanje zbog svog kulturološkog značaja i hiljada budističkih i šinto hramova. Kako nije preostalo još puno nesravnjenih velikih gradova, cilj ove misije je postala – Kokura. Vojska je želela da cilj bude grad koji nije već bio načet konvencionalnim bombama, da bi procenili punu efektivnost svoje sjajne nove igračke. Grad Nagasaki je bio samo bekap, ako nešto pođe naopako sa napadom na Kjoto. I pošlo je: Bokskar je ostao bez velikog dela goriva posle kvara na jednoj od pumpi u krilnim rezervoarima, došlo je do nesporazuma između posada i odstupanja od plana leta, izgubljeno je vreme i još goriva. Nad Kokurom ih je dočekalo loše vreme, oblaci i gusti crni dim. Dve stotine bombardera je prethodnog dana sravnilo obližnju Jahatu i vetar je doneo dim, dodatno pojačan namernim spaljivanjem katrana (hvala Holanđanima) u okolnim čeličanama (hvala Nemačkim i Britanskim industrijalcima), u strahu da je baš Kokura sledeća. Na onoj zabranjenoj mapi sa letka nije ostalo još mnogo gradova koji su čitavi, a domišljati radnici čeličana su znali šta ih čeka. Onda je počela da deluje teška PVO gusto raspoređenim topovima, i kada su se na obzorju konačno pojavili neugodni lovci Zero, bombarderi su morali da odustanu od Kokure i pređu na sekundarni cilj. Ali i on je bio pod oblacima. To je bio prvi jutarnji alarm u Nagasakiju.

Bokskar, sada u pratnji samo jednog B-29, Velikog Artiste, imao je lošu perspektivu. Nisu imali dovoljno goriva za povratak, što je značilo da bi morali da odbace Debeljka i pošalju najjače preostalo oružje Saveznika na dno okeana. A sledeća bomba neće biti spremna bar još dve nedelje. Odlučili su da probaju još jednom, radarski navođenim naletom, iako im je izričito bilo naređeno da mogu dejstvovati samo nakon vizuelne potvrde mete.

Kao i svako zlatno doba, i ovo je moralo proći, barem za ostrvo Dedžima. Dolazi Meidži period japanskog otvaranja ka svetu i nagle industrijalizacije. Novi igrač na svetskoj sceni, Amerika, potpisuje ekonomski sporazum sa Japanom sredinom 19. veka, čime prestaje dominacija Holanđana kao jedine trgovinske velesile u tom kraju. Istočna Indija je bankrotirala, a Holanđani su poslati kući da gaje lale i krckaju spekulus kekse uz čaj. Mnoge luke u zemlji su otvorene za trgovinu sa raznim bliskim i dalekim destinacijama. Dedžimi se spaja sa kopnom. Nagasaki ponovo postaje centar rimokatoličanstva u Japanu. Evropske diplomate smeštene su u Gloverovu rezidenciju. Nemci osim medicine uvode i struju, a Micubiši teška industrija otvara brodogradilište, elektranu, pogone za proizvodnju motora, čelika i oružja. Jedan od svedoka ove nagle industrijalizacije je i ostrvo Hašima, poznatije kao Gunkadžima, ostrvo imena i oblika bojnog broda, 15 kilometara od Nagasakija, mesto podvodnog iskopavanja uglja. Ostrvo je san današnjih istraživača urbanog raspada, prepuno jezivih napuštenih betonskih struktura rudarskog grada koji je morao da odoleva udarima nemilosrdnih tajfuna. Hiljade ljudi iz Koreje i Kine je prisilno dovedeno da iskopava rudu na ostrvu i u jamama, u nehumanim uslovima za život i rad. I većina je život tu i ostavila.

Moramo požuriti, pogledajte na sat. Dobro, svi znamo zašto ste došli. Zašto se mrštite? Zašto bi od celog Japana bili baš ovde? Zbog prirode i hrane? Da, naravno… Shvatili smo, vi ste mračni turisti, i hajde da završimo sa time. Dobro, da vidimo… Vreme se ubrzava. Japan je ponovo postao gladan moći. Sa industrijalizacijom dolazi i ekspanzionizam i militarizacija. Postao je velesila u regionu Pacifika, gospodar neba, mora i zemlje. Početak 20. veka je prošao u ratovanju, zakidanju zasluga posle Velikog rata, još ratovanja i dominaciji nad Azijom. A onda je rat došao kod njih, kući.

U 10:53 je PVO spazila dva usamljena bombardera iznad grada Kumamoto, u preletu preko poluostrva Šimabara, u smeru prema distriktu Nagasaki. Odlučili su da ne rasipaju oskudnu municiju, jer su to „najverovatnije“ bili samo visokoleteći izviđači, na deset kilometara visine, daleko izvan dometa topova. Znali su da armade dolaze u naletima od više stotina bombardera, ne ovako, pojedinačno. Par bombi nije moglo puno da uradi, a ono što su pričali Amerikanci za Hirošimu su samo propaganda i laži, sigurno. Aktivno su pucale samo jedinice popunjene vojnicima rođenim u Nagasakiju, željni da zaštite svoj grad, makar i simbolično. Podaci japanske PVO su kasnije poslužili za tačnu rekonstrukciju putanje i vremena kretanja bombarderske jedinice do Nagasakija, pošto je zvanični letački dnevnik koji je vodio navigator Džejms Van Pelt – izgubljen. Posada Enole Gej je u svom dnevniku leta zapisala čuvenu rečenicu: „Bože, šta smo to učinili?“, i tu završila sa moralnim nedoumicama. Šta li je Pelt toliko zanimljivo zapisao da je dnevnik Bokskara ostao negde u Zoni Sumraka?

U 11:00, Veliki Artista je izbacio tri mala padobrana sa mernim instrumentima. Ljudi na zemlji su pomislili da su iskočili piloti i polako krenuli po svoje katane, kako bi ih toplo dočekali na zemlji. Zabuna oko prirode ovih padobrana i pogrešnog zaključka da je bačena bomba imala usporavajući padobaran, dovela do toga da je atomska bomba u Japanskoj javnosti s početka nazivana padobran-bombom. Na jednom od padobrana je bio metalni kontejner sa nepotpisanim pismom za nuklearnog naučnika Rijokiči Saganea koje ga je pozivalo da svojim autoritetom lično utiče na Vrhovni Štab kako bi se bezuslovno predao, jer inače zemlji preti mnogostruko veća furija atomskog oružja koja bi se sručila na njih. Autori pisma su nekolicina američkih naučnika, među kojima i Luis Alvarez, Saganeov kolega sa Berklija. Kanister sa porukom će pasti 50 km dalje, a Saganeu će pismo biti uručeno tek mesec dana kasnije, prekasno za sve i svakog. Alvarez će ga potpisati četiri godine kasnije pri ponovnom susretu dvojice naučnika, starih prijatelja, pa neprijatelja, pa sada prinudnih saveznika.

Radnici okolnih fabrika su krenuli na pauzu za ručak. Majke sa decom su krenule po ratno sledovanje hrane. Ostali civili su požurili da iskoriste još jedan dan bez bombi da obave svoje poslove.

Radarsko navođenje u Bokskaru ponovo ne uspeva da uradi posao, grad u dolini je opet nadmudrio tehnologiju svojom geografijom. Kapetan Kermit Bihan, bombarder-nišandžija, je bio frustriran što će Amerika, baš na njegov rođendan, izgubiti svoju jedinu preostalu super-bombu jer je meta ostala pokrivena oblacima, oni bez goriva, a njegov prst miran na okidaču. U 11:01, gledajući kroz nišansku spravu Norden, super-tajni elektro-mehanički kompjuter, još jedno o čuda tehnologije u B-29, revolucionarnom bombarderu čiji je razvoj koštao milijardu dolara više nego čitav Projekat Menhetn razvoja atomskog oružja. Kermit je navodno opazio metu kroz rupu u oblačnom masivu i napokon pritisnuo dugme za odbacivanje tereta. Mali Dečak, prva bačena atomska bomba, pod teškim udarima vetra u Hirošimi je promašio planirani cilj za manje od 300 metara, što je u okviru realnog proseka preciznosti za bombardere sa Norden nišanima. Debeljko će omašiti za više od tri kilometra, iako je prema Kermitovom nadimku umetnika u preciznom bombardovanju, Veliki Artista, u kojem je cela trenutna posada Bokskara obično letela zajedno sa njihovim kapetanom Bokom, i dobio ime.

U 11:02, nakon 47 sekundi slobodnog pada, na visini od 550 metara iznad jednog usamljenog teniskog terena, pet kilograma plutonijuma je započelo fisijsku nuklearnu lančanu reakciju. Nebo iznad Nagasakija je eksplodiralo i pretvorilo se u kuglu plazme sa temperaturom od sto miliona stepeni celzijusa u svom jezgru, poput površine Sunca. Oni na dovoljno velikoj udaljenosti svedoče da je prizor delovao kao da se sunce prelomilo na dva dela i da se vodopad duginih boja slivao na grad. Manje od sekunde kasnije, kugla se pretvara u vatrenu loptu prečnika 300 metara, sa temperaturom od 300 000 stepeni celzijusa. Kondenzovani sabijeni vazduh se ispaljuje u vis u blještavo belim oblacima, poput tornada. Za njim dolazi vatreni stub. Za pola minute, atomska pečurka dostiže tri kilometra visine, prvo braon i ljubičasta pri nastanku, potom stalno menjajući boje u duginom spektru, sve zajedno formirajući duplu pečurku okruženu prstenom. Iznad grada će se formirati crni oblak kumulonimbus u obliku nakovnja koji će se dizati do 50 kilometara visine.

Eksplozija se čula čak 70 kilometara dalje. Neki svedoci govore da su čuli potmulu grmljavinu i duboke tonove slične zemljotresu, drugi visokotonsko pištanje i zujanje. Neki, opet, nisu čuli ništa, samo su videli bljesak i osetili udarni talas, opisujući zlatno sunce iza debelog sloja žute prašine, okruženo oblacima pare i električno-belom svetlošću. Potom je nastao haos uništenja svega u okolini. Oblaci nad ovim delom obale će postati krvavo tamno crveni, usled požara koje je izazvala eksplozija na okolnim šumovitim planinama.

B-29 Veliki Smrad je trebalo da snimi tu eksploziju, ali pošto je krenuo pogrešnom rutom i izazvao kašnjenje i gubitke goriva Bokskara koji ga je uzalud čekao, pilot Čarls Svini je posle izbacivanja Debeljka, okrenuo avion nazad da bi snimio sada čuvenu fotografiju atomske pečurke nad Nagasakijem. Major Svini će umreti u 84. godini, opovrgavajući urbanu legendu da su svi avijatičari iz atomskih misija skončali mladi od posledica radijacije ili od svoje ruke usled nervnog rastrojstva. Navigator iz Enole Gej je doživeo 93, a pilot-komandir Pol Tibets 92 godine. I svi su bili prilično ponosni na svoju istorijsku ulogu.

Prve slike koje su došle iz Nagasakija, nekoliko meseci po ulasku američkih okupacionih snaga, pokazivale su čudne i sablasne prizore pedantno devastiranog grada, kao da je moćni tornado prošao tuda i sve pažljivo pomeo. Nagasaki nije bio moderan kao Hirošima, većinom kuće od drveta i papira. Ostao je šuplji metalni skelet ogromne fabrike i brodogradilišta Micubišija, nekoliko betonskih zgrada i usamljena nakrivljena kapija tori, ispred hrama koga više nema. Udar bombe je sravnio sve u okolini od 1,5 kilometara oko epicentra. Ostalo je nestalo u vatri tokom dana, u kontrastu sa paklenom vatrenom stihijom koja je besnela danima u Hirošimi, kao posledica velikih količina goriva, municije i ostalih zapaljivih materijala u i oko grada. Većina ljudi je poginula od vatre i pod urušenim objektima, ne od zračenja. Na slikama koje su se pojavile, nije bilo ljudskih ugaraka i bezobličnih tela zgrčenih u agoniji, istopljenih automobila, ni razbacanih ruševina, samo ogromno ali nedramatično zgarište nekadašnjeg grada, išpartano čistim i prohodnim putevima. Kao da je bomba uredno uklonila sve ljude i objekte. I ta slika je odgovarala Amerikancima, koji su strogo cenzurisali sve reportaže iz Nagasakija o njihovom nadmoćnom oružju koje deluje kao božja ruka. Ipak, sve su raščistili disciplinovani radnici prefekture Nagasaki.

General Makartur je zabranio ulazak organizovane pomoći u grad i ostavio ljude sa bespomoćnim japanskim lekarima koji su se borili sa užasnim posledicama vatre ali i nove, misteriozne pojave koju su nazvali bolest-X. Reporter Džordž Veler uspeo je da se ušunja u Nagasaki nekoliko nedelja posle udara i zabeleži realnost razorenog grada, ali i tužnu sudbinu hiljada ratnih zarobljenika koji su prošli mučenje u japanskim logorima, prisilan rad, marš smrti iz Batana, brodove smrti kojima su prevoženi, bolesti, glad, kanibalizam. Ipak, njegovi izveštaji će ostati izgubljeni u arhivama cenzora sledećih 50 godina, dok ih nije našao njegov sin i objavio u knjizi „Prvi u Nagasakiju“. Neke fotografije nastale po ulasku američkih trupa u Hirošimu i Nagasaki su i danas neobjavljene, zapečaćene i pod zabranom, iako bi trebalo da su javno dostupne. Deo tog užasa je ipak moguće videti na fotografijama koje je zabeležio japanski fotograf Josuke Jamahata koji je ušao u Nagasaki već dan posle napada. Fotografije, koje su takođe potpale pod strogu cenzuru generala Makartura, su pokazale istinski haos, uništenje i horor: ugljenisane ljude i decu, istopljeni metal, bezoblične planine od ruševina. Do ukidanja zabrane objavljivanja ovih fotografija 1952. godine, pojedinačne, manje dramatične slike su se pojavljivale na izložbama i u magazinima kao što je Life. Jedna od najpoznatijih je ona malog dečaka, umotanog u majčinu maramu, bezizražajnog, krvavog lica, kako steže kuglicu pirinča i izgubljeno gleda u objektiv aparata. Dvadeset godina kasnije, Josuke će podleći iznenadnom napadu agresivnog oblika raka na dvanaestopalačnom crevu, verovatno kao još jedan mračni suvenir iz Nagasakija. Njegova knjiga „Genbaku no Nagasaki“ i posthumna izložba „Putovanje u Nagasaki“ su zaostavština koja ostaje kao dugoročna opomena.

Neki tvrde da je Makartur pustio Japance „da istrunu“. Vojnički rezon je bio da bi slike patnji samo stvorile nepotrebno sažaljenje kod ljudi na domaćem frontu, jer su već dovodili u pitanje da li je uopšte bila potrebna druga bomba posle Hirošime? Japan je bio poražen vojno i ekonomski, ali je odbijao predaju zbog američke klauzule da Car više neće moći da bude vladar Japana. Objava rata od strane Sovjetskog Saveza takođe nije ulivala mnogo nade, znajući šta su uradili sa svojim carem.

Kažu da je bomba u Nagasakiju sačuvala živote desetina ili stotina hiljada američkih vojnika koji bi stradali prilikom invazije na japanska domaća ostrva, u ogorčenoj borbi do kraja. Možda bi se Japanci ipak uskoro i predali, nećemo to nikada znati. Vojska SAD je bila samo pragmatična, želela je da nastavi da baca bombe, mnogo bombi, koje nisu doživljavali kao oružje sudnjeg dana, već samo kao jedno od mnogih. Debeljko je bačen dva dana ranije nego što je planirano zbog najavljenog lošeg vremena, a potom je Truman doneo dekret kojim se zabranjuje dalje korišćenje atomskog oružja bez eksplicitnog odobrenja Predsednika SAD, jer njega niko nije pitao za odobrenje napada na Nagasaki i osetio je da gubi kontrolu nad vojskom. Ta odluka važi i danas, što vam možda i ne zvuči bitno, ali bliža i dalja istorija nas uči da se stvari mogu promeniti bukvalno preko noći i da opšti haos može početi u bilo kom trenutku iz bilo kojeg razloga, iako je do tada sve naizgled bilo radost i poljsko cveće. A znamo da nije.

I tako je vojska pustila Nagasaki da odleži u izolaciji dok se stvari ne slegnu, da vide šta se dešava, kako će se razvijati situacija. Radijacija je bila velika nepoznanica koju je trebalo istražiti i to sve pod velikim velom tajnosti. Pored Trumana, nije im trebala još pobuna kod kuće, potaknuta slikama anihilacije, makar i tako omraženog neprijatelja, poput slika britanskog devastiranja Drezdena. Priče o ratnim zarobljenicima iz Amerike, Australije, Britanije i Novog Zelanda bi podsetile one kod kuće na katastrofalne poraze njihove vojske u prvim godinama rata, javila bi se pitanja „ko je kriv“ i „zašto“? Nemci i Japanci su poraženi, a novi neprijatelj su bili tu – Rusi, pa nije bilo vremena za gubljenje na kolateralnu štetu i civilno moralisanje. Još jedan dokaz tako pragmatičnog pristupa je i abolicija desetina naučnika zloglasne japanske Jedinice 731, koji su sprovodili košmarne, neizrecivo užasne eksperimente sa bio-hemijskim oružjem nad pola miliona nedužnih civila iz Kine, Rusije i Koreje. U zamenu za medicinske podatke prikupljene tokom tih sadističkih eksperimenata, naučnici su dobili ne samo državljanstvo i imunitet, već su postali i ugledni građani SAD, biznismeni, pisci knjiga, priznati medicinari, menadžeri, čak i milioneri. Ništa novo, posle sličnih mahinacija sa gestapovcima u zamenu za obaveštajne podatke i špijunske mreže na teritoriji Evrope i SSSR-a, ili evakuacije zlatnih momaka nacije – raketnih naučnika i prigodno zaboravljene radne snage iz koncentracionih logora koja je žrtvovana za njihove projekte. Jedan od takvih, Verner fon Braun, odveo je Amerikance i celo čovečanstvo na Mesec zahvaljujući svom znanju, iskustvu, prilagodljivosti sistemu i opranoj biografiji. Pravi čovek, na pravom mestu, u pravo vreme je učinio veliki korak za čovečanstvo, i još veći za sebe.

Nuklearno oružje ipak nije humano i efikasno kao što nam se čini na TV-u. Slika masivne pečurke koja se diže u visinu 15 km posle zaslepljujućeg bljeska plavo-bele svetlosti i eksplozije koja je zgnječila nebo i zemlju u deliću sekunde, kao božanski strašni sud, sugeriše da nema mesta gde se čovek može skriti. Ipak, užareno jezgro eksplozije je dezintegrisalo samo one koji su bili na 100-200 metara od epicentra, a već prvi koji su preživeli su bili samo nekih 500-600 metara dalje. Oni koji su uspeli da se sklone u betonske kuće i plitke rovove, izbegli su prvi talas nuklearnih opekotina. Jonizujuće zračenje je trajalo oko 100 sekundi nakon detonacije, što je bio razlog da nastane nekada poznati „atomski s leva“, pokušaj zaštite od neposrednih efekata inicijalne radijacije atomskog udara, često navođen kao primer besmisla jedne druge priče jedne druge zemlje, ali kao i mnogo šta drugo, pojednostavljena i izvrnuta priča prodata popularnoj kulturi imala je svoju agendu i skrivene motive. Kod preživelih žrtava zračenja su se pojavila masivna krvarenja usled raspada trombocita i nemogućnosti krvi da se koaguliše. Dugoročne posledice su nastale u nedeljama posle toga, usled kontaminiranog zemljišta, radioaktivnih padavina i posledica radijacione bolesti, kao i razni maligni tumori u godinama i decenijama posle toga kod stotina hiljada ljudi. Danas postoje centri koji prate stanje retkih još uvek živih svedoka i njihovih potomaka. Oko 80% rezidualne radijacije je oslobođeno tokom prvih 24 časa od eksplozije, pa je danas život u Nagasikaju i Horišimi uglavnom bezbedan jer je nivo radijacije na nivou bilo kog drugog grada na Zemlji.

U svetskom sećanju kao asocijacija na užas nuklearnog rata ostaje Hirošima, ultimativna destinacija svakog mračnog turiste. Početak atomskog doba, 200 000 žrtava u prvom udaru, apokaliptične slike dopunjene svedočanstvima očevidaca koji nisu imali fotoaparate, ali su kroz košmarne crteže dočarali potresnu dubinu onoga što se desilo u Hirošimi. Crteži vatrogasnih cisterni punih vode sa desetinama ljudi koji su se u njima pokušali skloniti i koji su se u njima živi skuvali u središtu grotla vatrene stihije. Crteži jarko crvenih ljudskih oblika u metalnim cisternama, okruženih crnim oblicima spaljenih ljudi na zemlji okolo, teško da mogu da vas ostave ravnodušnima.

U Nagasakiju, dolina Urukami će podneti veći deo udara i spasti drugu polovinu grada. Katedrala Urukami, nekada najveća crkva na tlu Japana, uništena je tom prilikom, skoro u potpunosti. Ostali su prednji zid i polu-istopljena statua Bogorodice, zacrnjena od toplotnog udarnog talasa. Neki Japanci su primetili da je njihov hram Suva ostao čitav, a da hrišćanska crkva nije izdržala bombardovanje od strane samih hrišćana. Prvi obnovljeni objekat u gradu je bila upravo ova crkva. Danas je katedrala potpuno rekonstruisana, zajedno sa oštećenom figurom za koju kažu da plače suzama žalosti za svim tragično izgubljenim životima tog dana.

Debeljko, kao i bomba aktivirana na poligonu tokom Triniti testa u Novom Meksiku, su bile plutonijumske bombe, znatno jače od prve bačene, uranijumske, nazvane Mali Dečak, pa je bilo očekivano i veće uništenje i veći gubici života. Ipak, odmah je stradalo samo 30 do 80 hiljada ljudi usled Kermitove sudbonosne odluke da se ne vraća kući sa prtljagom, da ne čeka rupu u oblacima i vizuelnu potvrdu mete. Niko nije znao koliko hiljada ratnih zarobljenika i civila na prinudnom radu je takođe stradalo – sva dokumentacija je nestala u paklu koji je nastao, zajedno sa ljudima i kućama dela grada koji je imao „uglavnom lošu“ i „najgoru“ sreću. Sada možete prošetati Parkom mira na mestu epicentra udara Debeljka. Memorijalni muzej mira Oka Masaharu, odmah do muzeja 26 mučenika, je posvećen svim žrtvama A-Bombe. To uključuje i strane žrtve, ratne zarobljenike i civile na prinudnom radu, kao i opise ratnih zločina koje je Japan počinio tokom okupacije i rata. Kultura ćutanja posle rata i zataškavanja zarad nove politike i novog neprijatelja, dovela je do toga da je Nagasaki opet postao usamljeni izuzetak u zemlji, ovaj put u otvorenom prikazivanju zla koje se dešavalo u ime Cara i Imperije. Muzej Atomske Bombe sadrži sve što želite, a možda i ne želite da vidite: odeću, naočare, tašne, pisma i ostale svakodnevne predmete pronađene u ruševinama, svedočanstava onih koji nisu preživeli. Spomen-sala mira, odmah do Muzeja, je moderna instalacija gde su na zidovima urezana imena identifikovanih žrtava Bombe. Imena koja tu nisu stala, ispisana su u knjigama koje su pohranjene u 12 staklenih stubova koji se dižu do tavanice sale.

Današnji Nagasaki svakako nije zaboravio na 9. avgust 1945. Ipak, to je sada moderan, užurban lučki grad koji se širi, orijentisan na budućnost i zelenu energiju. Hirošimi je ostavljeno da bude simbol, dok Nagasaki, bogate istorije prozora u svet starog i novog Japana, nije skrajnuo istoriju ali ide dalje, ne ostaje zarobljen u jednom trenutku vremena, ne želi da bude poprište druge atomske bombe, već poslednje koja je upotrebljena u ratu. I da završimo sa tom pričom, pošto čujem da neko iz kineske grupe turista tamo pozadi već dobacuje da su Japanci to i zaslužili, između ostalog zbog bestijalnog Silovanja Nankinga.

Nije vam prijatno? Zbog čega ste onda došli? Čuli ste šta je sve Nagasaki bio, ali niste došli zbog njegove istorije, nego zbog jednog jedinog događaja koji se desio za vreme kraće od jedne mikrosekunde, oslobađajući energiju plutonijuma-239 ekvivalentu 21 kilotoni TNT-a! Doputovali ste vremeplovom ovde u prošlost da vidite ovaj istorijski događaj sa bezbedne daljine i potom se opušteno vratite nazad, neokrnjene duše i DNK-a, sa morbidnim uživanjem u razaranju epskih razmera, jer sve je to samo zabava za vas, kao serija na Netflix-u. Ali i vi ste deo te serije. Zato, molim vas za mir i poštovanje protokola vremenskih putnika koje ste svakako potpisali. Da li želite da vas ponovo proveravam da li ste vakcinisani novom dozom? Vidite, ljudska istorija je takva, kreće su u nepredvidivim, koncentričnim krugovima. Ta vakcina koja vam je omogućila da danas budete ovde, posle one druge strašne globalne pandemije koja je došla posle prve, vuče svoje korene na medicinskim istraživanjima monstruma iz nacističkih logora, ali i domaće Jedinice 731 i njene fabrike užasa, samo je danas neprijatno i politički nekorektno povlačiti takve paralele i povezivati te činjenice. Ti, i mnogi drugi masovni i pojedinačni zločini, genocidi, masakri, su doveli do drugog, pravedničkog zločina i ove A-Bombe zbog koje ste danas ovde. A ti koji su ovo napravili su pokupili i odveli na bezbedno one zbog kojih su ovo napravili, i iskoristili njihovo znanje da bi pobedili komunizam i vama napravili vakcinu protiv zlog virusa, kako bi došli ovde da se setite, dal’ žrtava, dal’ simbola njihove moći ili samo krivudavog puta čovečanstva kroz sivilo između dva pakla – to je na vama da odlučite. I da se hologramišete, naravno (cena nije uračunata u aranžman). Molim za tišinu! Niko neće propustiti eksploziju, naravno! Svaki bizarni detalj će te moći da vidite u usporenoj reprodukciji, atom po atom. I još jednom vam naglašavam da su kazne ogromne i drakonske za one koji nose artefakte kući kroz portal. Molim vas, ponašajte se razumno. I vi momci tamo, nemojte šarati sprejom poruke po istoriji.

I požurite sada, vidite koliko je sati! Zauzmite mesto pre ručka u vrlo popularnom restoranu Tsuru–čan, najstarijem restoranu koji služi najpoznatiji gurmanski specijalitet Nagasakija – turski pirinač (trenutno 1180 jena). Otvoren davne 1925. godine, restoran je bio i ostao uređen u čudnoj verziji japanskog art-deko stila, sada potpuno retro i cool. Japanu je u jeku modernizacije privlačilo pažnju sve što je tada bilo moderno, a to je svakako bila i mlada, reformisana, sekularna Turska predsednika Kemala Ataturka. Kao i sve drugo što nisu poznavali i razumeli, informacija da postoji neko čuveno jelo od pirinča koje se pravi u Turskoj, inspirisala je japanske kuvare da osmisle još jednu slobodnu gastronomsku aproksimaciju – turski pirinač: prženi svinjski kotleti na pirinču sa kari umakom, špagetama i pohovanim škampima. Kažete da to nikako nema veze sa Turskom? Pa, tako su ovde u Nagasakiju, u onom vremenu, zamišljali tamo neku udaljenu i misterioznu Tursku. Tako je Japan zamišljao egzotiku. Vama, ako se ne sviđa ova ideja – tu je uvek siguran izbor za brzu hranu – stari dobri McDonald’s u ulici Hamamači. Prijatno!