Mile Lisica rodio se 1986. godine  u Ključu. Djetinjstvo je proveo u selu Medna, blizu Mrkonjić Grada. Danas živi i radi  u Banjaluci, gdje završava studij  na Poljoprivrednom fakultetu. Nije član niti jednog udruženja književnika. Svoju poeziju nosi u sebi tiho, nenametljivo. Za svoju prvu objavljenu zbirku poezije dobio je književnu nagradu „Čučkova knjiga“.

Očaravanje:  Član ste hrvatskog poetskog portala Očaravanje od 2012. godine i hrvatski vas čitatelji uglavnom poznaju s tog portala na kojem ste objavili više od 400 pjesmama.  Nedavno ste na njemu objavili pjesmu  kojom na neki način predstavljate svoju bit:

 Ja sam od onih što ne slušaju razum
Od onih što sanjaju budni
Što se smeju iz duše
Od onih posve čudnih.

Ja sam izmaštan od sebe samog
Ćutim o sreći
Ćutim o ljubavi
Šta mora ko znati

Ja sam maslačak sa druge planete
Kafa bez šećera
Šećer bez kafe

Ja sam od onih koje mrziš, a voliš

Jedan od onih posve čudnih
Maslačaka u travi.

Otkriva li pjesma vašu prirodu?  Bi li  vaši prijatelji u njoj mogli prepoznati vašu stvarnost?

Mile Lisica: Naravno da otkriva. U svakoj pesmi koju napišem, ostavim veliki dio sebe, bilo da cvetam kao maslačak, da klizim s kapima kiše, da se smejem s drvećem. To je onaj osećaj kada se duša jednog sanjara stopi s prirodom,  kojoj ne treba mnogo da bi sanjara usrećila  pa čak i kada on postaje kap kiše koja se razliva po polomljenom staklu.

Što se tiče mojih prijatelja, siguran sam da bi prepoznali moju stvarnost u svakoj mojoj pesmi. Oni koji me bolje poznaju, bolje osećaju  moje stihove. Danas je takvo vreme da možeš biti srećan samo ako si jedan od posve čudnih maslačaka u travi i kao takvog ili te vole ili te mrze, sredine nema.

Očaravanje:  Objavili ste dvije zbirke poezije; „Dva metra tišine“ i „Kada te budu vrištale ruke“. Za prvu ste knjigu dobili književnu nagradu „Čučkova knjiga“. 

U obrazloženju žirija u sastavu – Branka Kasalović, Miljan Radojković i Predrag Bojić, navodi se da glavno tkivo ove knjige čine osjećajnost, ljubav kao nezaobilazna velika tema te  duboki misaoni karakter teksta.  Jesu li našli prave stvari u vašoj poeziji?

Mile Lisica:  Iskreno da kažem, jesu. To je moj način pisanja. Svaka moja napisana pesma ima u sebi ljubavi i osećajnosti onoliko, koliko tog momenta, dok nastaje, u meni vulkana gori. Volim da navedem na razmišljanje onoga ko čita moje stihove i da s malo reči kažem mnogo.

Očaravanje:  Vaše stihove često oplakuju kiše.  Naime,  kiše su čest motiv vaše poezije.  Postoji li za to neki  konkretan razlog?

Mile Lisica: Volim kišu. Njenu romantičnost, dok pada, dok nebo plače. Volim i miris zemlje posle kiše. Volim njeno kapanje po krovovima. Volim da pišem kada pada kiša, nekako me zanese.
Drugi od razloga je, što sam pred dvadesetak godina upoznao nekoga ko je krivac za nastanak svih mojih pesama, krivac za moje pisanje. Naš prvi pogled i kapanje kiše. Od tada mi je kapanje kiše važno, kao i disanje. 

Očaravanje:  Vi ste ljubavni pjesnik. Godinama vas čitam i imam utisak da su vaše ljubavne pjesme dio vašeg sanjarskog, imaginarnog ljubavnog dnevnika. Ta sposobnost da Muza djeluje stvarno, da je snagom pjesnikove riječi iščupana iz realiteta i prebačena u svijet imaginacije, privlači i daje pjesmama notu istinitosti. Je li izvor tih pjesama uvijek u srcu autora?

Mile Lisica: Jeste, uvijek je u srcu, da živim još deset života, tako bi bilo.

Očaravanje:  Kako vas pohodi inspiracija? Prikrada li se polako, danima, u neko određeno vrijeme ili vas pogodi iznenada? Kako nastaje pjesma?

Mile Lisica: Pesma nastaje na razne načine. Nema nekog posebnog pravila. Mogu da prođu dani, meseci da ne napišem ništa, ali ima trenutaka kada ne stižem sve da zapišem. Dešavalo mi se da spavam pa se probudim, uzmem olovku i napišem pesmu. Dok se vozim autom, dođe mi inspiracija, zaustavim auto, na mah zapišem stihove i krenem dalje. Znao sam na poslu praviti pauze da bih napisao pesmu. Mnogo je načina na koji su nastale moje pesme, ali uvek osetim kad je vreme za pisanje.

Očaravanje:  Kada ste se zaljubili u poeziju i što vam ona znači? Koga rado čitate?

Mile Lisica: U poeziju sam se počeo zaljubljivati već u osnovnoj školi. Pesme koje sam tada pisao jednoj Sanji su učinile svoje. Danas bez poezije ne bih mogao da živim.
I danas vrlo rado čitam Bukowskog, Jesenjina, Nastasijevića, Šantića… Kod
Bukowskog  ne volim njegovu vulgarnost, ali privlači me sve sladunjavo i čisto u njegovoj poeziji. Volim njegovu ironiju i sarkazam. Kod Jesenjina, pesnika ljubavi i smrti, što sam i napisao u  pesmi “Nikad ne čitaj Jesenjina sama” volim gotovo sve, mada pesme Pismo majci, Pesma o keruši i  Pesnik smatram najdubljima, jer  imaju posebnu težinu. Šteta samo što je rano otišao, ali ostao je legenda, uzor mnogima pa i meni. Moje pisanje pomalo podseća na Nastasijevića, ima tu nešto što je zagonetno u njegovom pisanju, kao i u mom.  I on je imao Darinku s kojom se nikad nije oženio, za mnoge nedokučiv maslačak s druge planete. 

Očaravanje: Da, Bukowski je ostao vjeran ulici koja ga je stvorila. A jalova književna elita ga nije cijenila, izdavači ga nisu smatrali vrijednim i jasno je da je često pribjegavao psovci. Momčilo Nastasijević je u pjesmi „Gospi“ izjavio;  na pjesmu proćerdavam vijek, a Bukowski je u pjesmi „Što možemo učiniti“ napisao:

što možemo učiniti s tim Čovječanstvom
ništa
izbjegavajte ga koliko god je moguće
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno

Kome dajete pravo?  Ne pišete pjesme socijalne tematike, a pišete ljubavne pjesme. Tratite li tako stvaran život i bježite li od socijalne tematike, jer ona ionako nema smisla?

Mile Lisica:  Bukowski je još tada znao da čovečanstvo srlja u propast, globalno kada pogledamo, tako je, što bih i sam rekao u pogrešnom veku sam rođen, sve manje se trudim da razumem ovaj svet. Nemoguće je ne bežati od stvarnosti pa i po cenu da na pesmu proćerdam vek.  Vreme utrošeno na ljubav nije gubljenje vremena, a ljubav prema pisanju treba da je iznad vremena u kom živimo. Ne pišem pesme socijalne tematike. Lepše je pisati o ljubavi kao pokretaču svega na planeti, što ne znači da za deset godina neću pisati socijalnu ili angažovanu poeziju. Nikad se ne zna šta nosi noć, a šta dan.

Očaravanje: Vaš je izbor slobodan stih. Zašto?

Mile Lisica: Moj izbor je slobodan stih zato što ne volim da me nešto ograničava, sputava, a to mi vezani stih čini.  Kada se izražavam slobodnim stihom, onda sam svoj.

Očaravanje:   Čini mi ste da ste jedan od onih pjesnika koji tiho i svečano, u osami razgovaraju sa svojom muzom. Ne zanimaju vas velika  pjesnička događanja, smatrate da je poezija individualan čin i da se samo tako može doživjeti. Jesam li u pravu?

Mile Lisica: Jeste u pravu, to je jedini način da se uđe u srž.  Ko  uspe u tome,  sretan je i bez velikih pesničkih događanja.

Očaravanje:   Pripremate li neku novu zbirku poezije i je li vam se već iz neke dubine srca nametnuo njezin naslov?

Mile Lisica: Što se tiče mog pisanja, završio sam rukopis za treću knjigu i napisao pola rukopisa za četvrtu knjigu. Tako da bi do kraja godine trebale izaći obe zbirke. Oko naslova je još  borba, jer sam neodlučan. Ali čim završim rukopis za četvrtu knjigu, sve će biti mnogo jednostavnije. Posle toga imam neke zamisli da napravim izbor pesama iz te četiri knjige s prevodom na engleski. A posle toga da objavim i roman, koji trenutno pišem. Ali o tom potom.

Očaravanje: Društvene mreže, a posebno Facebook,  su ljudima omogućile da svoje pjesme izvuku iz ladica i predoče ih javnosti, mimo nekih službenih institucija u kojima se često svašta nataloži. S druge pak strane, takve pjesme nestaju već sljedećeg dana od njihove objave, ne utječu na društveni status pjesništva, ne podliježu stručnoj kritici i sve se, manje-više, svodi na sviđanje ili ne sviđanje. Postoji li na taj način opasnost da poezija nestane kao umjetnost, da kao mnoge druge stvari, postane konzumerska, kao svaka lijepa roba u izlogu?
Mile Lisica: Mislim da je Facebook pozitivno sredstvo da se dopre do ljudi koji danas globalno malo čitaju, dobra je stvar što se na taj način možemo povezati s drugim pesnicima i što možemo čitati njihovu poeziju, jer mnogo  ljudi danas koristi društvene mreže. Međutim, sto se tiče službenih institucija, raznih udruženja, nisam baš za to. I ne verujem da će poezija izumreti, treba samo odabrati ono pravo, biti svoj i pisati srcem. Sve ostalo je manje bitno. 

Razgovarala: Prof. Marija Juračić