U danu studenom kad iz dimnjaka se dimi
i pahuljice su lepršave još igrati se htjele
silazila si lagano stepenicama skliskim
po iznošenom kaputom su vez ti plele.

Dotrčala sam sva promrzla do tebe
dok mi je zanoktica žarila svaki prst.

Iz tvoga oka kanula je suza topla
nisam shvatila krivnju, ni zašto,
spustila se na moj obraz maleni
i znala sam da mi imaš reći nešto.

Tvoja ruka pomilovala mi kosu
otopila tek napadali snijeg,
a mene u duši kao da je stegao led
mogla sam samo naslutiti bijeg.

Zrakom se širio miris jetke zime
u dvorištu smiješio se snješko moj.

Podigla si svoje kofere stare
a meni je sve jače stezalo grlo
i sve više mi navirao plač
u trenutku kao da je sve zamrlo
dok prošaptala si:
Milo, mama se neće vratiti…

Ostadoše samo slike stopa u snijegu
i Božić koji je srcu mome darovao mač.