Imam jedno sivo mače
koje rado svuda skače.
S prozora na stolicu,
sa stolice na policu.

Nema onog tko se neće
poigrati s njime.
Prikladno u svakoj zgodi
nosi drugo ime.

Dlakonja mali
sa mnom se šali.
Zavjese mi sve povuče
pa pod trosjed se zavuče.

U bijeg se dade krivac
kada viknem: “Sivac!”
Krene Skočko dobre volje
stepenicama gore-dolje.

Pa u paprat se uvuče
i brkove svoje suče.
Opasna je sva ta igra,
na me vreba poput tigra.

Macinger se kratko smiri,
iz prikrajka sve prati, viri.
Na fikus mu ne dam,
penje li se, gledam.

Odjednom skok, krilo mi grije,
kao da ništa bilo nije.
Pređo ovaj prede glasno
bilo rano ili kasno.

A bio je tek Mrvica
što tresla se k’o šibica.
Otkako je s ceste spašen
radost pruža domu našem.