Skoro je osam na mom zidnom satu
A tebe još nema, ćudljiva Muzo.
Al’ koraci odjednom na mom katu
Do vanjskih vrata tiho sam dopuz’o.

Kroz špijunku gledam. Štikle i bluza.
Susjed se smije od uha do uha.
Otpuzah natrag. To nije moja Muza.
Do devet sam bio slomljena duha.

Dođe i deset. Moj status je isti.
Na puni se sat svi zidovi suze.
Tjeskobi smo skloni mi fatalisti
Ni traga ni glasa od moje Muze.

Za stolom kljucam. Jedanaest kuca.
Suho je pero, a tinta u tuzi.
Već tuče ponoć. Srce mi puca.
Toliko toga htjedoh reći Muzi.

Gledam u papir. Otkud pjesma ova?
Pa ja je dugujem ponoćnom bluesu.
„Ti ne bi noćas napisao slova
Da sam došla“ – na tren sam čuo Muzu.

Tako je dobro ne vidjeti opet
Nekoga koga naziva se Muzom
Najbolje piše pjesnik čežnjom proklet
Sreće žedan, a blagoslovljen suzom.