Borim se da ne saznam

koliko čeznem

padam

podižu me

ruke budućnosti

odnose u noć

pored nevidljivih susreta

Čujem otkucava ponoć

hoće li netko prići

da me pogledom dotakne

kao kiša što rosi dlanove

umorne od molitve

Uvlačim se u svijet šutnje

razbacanih misli

a drhtavi glas progovara

krikom bola

Nemoj kišo noćas

Nemoj ako za Boga znaš

Još samo malo vremena mi daj!

Možda će netko pored skitnice proći

udijeliti ogrtač snova

da ne bdijem u tami

ne hodam od vremena do vremena

sakrivena pogleda

dok puste godine pamte

zaljubljene oči

nisu vidjele nikada

Nemoj kišo noćas

Nemoj ako za Boga znaš

Još samo malo vremena mi daj!