Noć kad ga hipnotiše rošavo lice Lune,

ukletog poetu u noći boje grimiza,

dok skerlet-ogrlicu od stihova priziva,

sudbinski skroz zapetljan među poetske strune.

Opčinjen, zagledan u crno srce soneta,

usred noći beskrajne čudni simulakrumi,

prostor sa puno senki pri zagonetnoj tami,

osluškuje tišinu – svu ravnodušnost sveta.

                               .

Alhemijski ritual dok se svega priseća,

iza zavese jave stihovima začaran,

kroz nesagledivu noć zaboravom obmotan.

                             .

Sećanjem mučen u poslednjoj noći proleća,

zarobljen u sonetu stihom koji osvaja,

ostavljen od svih u noći kojoj nema kraja.