.                                                          .                                                             .                          .

RISTIĆ: Ma čekajte. Vi ste onaj Drmić kojim se u zadnje vrijeme pune novine? Nisam vas po slikama odmah prepoznao. Na slikama izgledate, oprostite, ali moram reći, kao seljačina, ne bi vam čovjek dao jednu ovcu čuvati, kao da vas novinari mrze, a vi ste baš onako feš i fin gospodin… Čuo sam ja za vas da ste i vi kamatarili… posuđivali ljudima novac. Da ste i vi nabijali kamate.

DRMIĆ:  Jesan. Priznajem. A što ne bi potrebitom čoviku posudija šolde? …  Novac. Ja ga imam, a on ga nima. I bija bi nečovik kad mu ne bi tija posudit.

RISTIĆ: Ne razumijem vas.

DRMIĆ: A lipo san vam reka da mogu i po književno govorit. To uvik traži i ona moja Ivančica. Stalno tambura kako triba lipo govorit, ko gospoda koja su završila velike škole, ako se želi biti gospodin. Ona bi me tila vidit u našem Saboru, a tamo moraš i grube stvari reći na lipi način… Ne daje mi da je zovem Ivančica, nego Đeni. To je, kaže, otmjenije.

(Ustaje, okrene se dva puta oko sebe i promijeni ponašanje. Postaje uglađen.)

Evo, moj gospodine. Zar ne bih bio zadnji gad i nerodoljub kada ne bih našem narodu pomogao? Ja sam stekao neku crkavicu kao direktor moje firme Drmić i sinovi pa kakav bih ja kršćanin bio, kada ne bih pomogao? Htjela je ona moja da njeno ime unesem u naziv firme, jer sinovi još nisu rođeni, imam samo jedno dite, kćer, ali bit će sinovi… nema druge nego tako. A moje kamate nisu ništa veće od onih u banci.

RISTIĆ: Da. Poznato mi je kako su završili neki vaši klijenti. Na štakama.

DRMIĆ:  Nesretan slučaj… Sve su vam to novinarske priče uperene protiv jednog poštenog čovika i domoljuba. Sve je to urota onih neprijatelja koji se ne mogu pomirit da je ovo rvatska  država i da u rvatskoj državi rodoljubi i zaslužni građani moraju dobro i lipo… lijepo  živjeti. Udaraju po meni jer san rodoljub, jer ne bi dȃ bokun ove moje lipe Rvatske za cili svit.

RISTIĆ: Slažem se ja s vama. Mi patrioti se moramo držati zajedno, ali ipak… ljudima noge lomiti… nije to baš lijepo.

DRMIĆ: Da. Malo je gadljivo.

RISTIĆ: I protuzakonito.

DRMIĆ: Ma zamisli… A nisan zna… Moji dečki dužnika samo malo propuste kroz šake, a onda on lipo odboluje u svom vlastitom domu i nitko ga odatle ne tira. Ne bacamo ga na ulicu, ne uzimamo mu dušu.

RISTIĆ: Samo mu noge polomite.

DRMIĆ: A,e…Morate razumit. U bankarskom poslu klijenti vas moraju svatit ozbiljno. Inače ste propali. Pa znate kakav je naš narod. Voli se hvalit, kupovat, trošit, a ne voli vraćat. Zna uzet, ali kada triba vratit, e onda počne kuknjava; niman, osta san brez posla, razbolija se…Zar vi niste nikoga namlatili, mislin ne vi osobno, nego vaši ljudi… zar nisu nikome ni mali prst na lopovskoj šaci slomili, kad vam nije platija honorar?

RISTIĆ: Čovječe, što to govorite? Nisam vam ja siledžija. Moje su metode profinjene, ja ne radim na lijepe oči. Pomaknem se tek kada mi je honorar izručen. I to samo novac. Moja je reputacija takva da stranke za mnom trče, a ne ja za njima. Kod mene je sve čisto. Uplati novac  na moj račun i kada vidim crno na bijelo da si to učinio, onda ja djelujem. I nikako drugačije. Moje su stranke redom uglađeni i fini ljudi. Čist račun, duga ljubav.

U tom trenutku ulazi Anđelija. U jednoj joj ruci demižona, a u drugoj živ pijetao. Drpić zine od čuda, a Ristić joj opetovano pokazuje rukom da nestane.

nastavlja se