Dino me gledao s iščekivanjem dok sam brojao nekoliko Radića na njegov dlan.

“Evo, nemam više u sebe sad.”

“Fala ti, brate moj najdraži!” rekao je i zagrlio me. Ostao sam stajati ispruženih ruku.

 “Ja sam ti jedini brat.” istaknem. “I nemoj mi opet dolazit za par dana, jesi čua? Nisam ni ja bankomat.”
“Neću, obećajem.” kaže on i nestane čim se domogao onoga po što je došao. Nisam htio razmišljati kako će potrošiti novac. Volio sam misliti da će ga iskoristiti za hranu i režije, ali nekako sam sumnjao u to. U zadnje vrijeme ponašao se sve čudnije i čudnije. Barem je imao pristojnosti da me sačeka iza posla, a ne da mi dolazi u kuću.

Stigao sam kući malo prije nego što je Iva dovela Marka iz vrtića.

“Tata, Leo me udrija.” ridao je neutješno zbog nedaće koja ga je zadesila s netom napunjenih pet godina života. Iva prevrne očima, ali pripazi da Marko to ne vidi.
“Samo ste se malo posvađali, je li tako?” rekla je glasom mame koja je istu priču čula već previše puta, odnosno svojim uobičajenim glasom.

“Nismo, uzea mi je balun i onda me još i udrija.” tulio je.

“A onda si mu triba vratit. Kad tebe neko udre, onda i ti uzvratiš. Nema tebe ko šta dirat.” rekla mu je Iva, mama lavica. Mrko me pogleda. Znam što taj pogled znači. Da je pustim, sad bi išla do kuće malog Lea i do smrti branila suverenitet našeg jedinca iako se činilo da Marko nije pretrpio nikakve dugoročne posljedice od udarca plišanom igračkom.

“Al to vridi samo ako nisu puno veći od tebe. Nekad je bolje i ostat bez baluna”, dodao sam. Iva je raspremala stvari iz njegovog ruksaka, među kojima se našla napola pojedena banana i nezatvoreni flomasteri. Namrštila se.

“Osta si ti bez nekih drugih baluna.” rekla je Iva i tako mi zabila pobjednički gol. Uvijek sam joj ostavljao otvorenu branku, samo bih volio da ne iskoristi baš svaku priliku za napad. Marko je u međuvremenu zaboravio na svoju današnju tragediju i mirno se igrao legićima.

“Ti si previše dobar, to ti je najveća mana.” rekla je kad sam joj ispričao za Dinov posjet.

“A šta drugo mogu, odbit rođenog brata?” branio sam se.

“Odbijaš mene trenutno takvim ponašanjem. A i Marko upada u probleme u vrtiću”, rekla je.

“Marko još ništa ne razumi. Njegov najveći problem je ako mu teta da sendvič sa sirom, a voli samo onaj s parizerom.” istaknuo sam.

“Neću da mi dite odraste u papka.” rekla je. “Da ga svi maltretiraju.”
“Neće.” zagrlio sam je. Opustila mi se u rukama.

“Ima tebe.”

Djeca mojih roditelja dijelila su se na: “jadan” i “dobar”. Dino je bio “jadan”, što mu je donijelo više boljih stvari nego meni ovo “dobar”, jer se njemu sve praštalo, a od mene se sve očekivalo. Najgore je bilo nakon očeve smrti. Mama kućanica oslanjala se na mene da budem muškarac u kući, a prema Dinu se odnosila kao da je naše zajedničko dijete.

“Šta ćemo s našim jadnim Dinom?” govorila bi i uzdisala, a ja sam obećavao da ću sve popraviti, čak i kad nisam za to imao nikakav način. To je dovelo do toga da Dino na pragu tridesetih ima iza sebe desetogodišnju brucošku karijeru na raznoraznim fakultetima. Svako malo otkrije samog sebe, a onda se opet izgubi. Prvo je bila joga, pa tai chi, pa makrobiotika, pa čakre.

“Da išta od toga pali, pa rič mu ne bi reka.” govorio sam Ivi dok smo pili vino nakon što bi Marko zaspao.
“Ma ne zna on di mu je glava. Izgubljen slučaj.” rekla je.

Nakon nekoliko dana opet sam začuo zvono. Dino se progurao pored mene i ušao u stan. Ogledavao se oko sebe.

“Dobar dan i tebi.” kažem i zalupim vratima mrvicu snažnije nego što je potrebno. Kimne u prazno, ali me niti ne pogleda. Trese se kao prikopčan na struju. Oči su mu izbuljene.

“Reka sam ti da mi ne dolaziš doma više, da je Iva tu, poludila bi.” kažem. Moje riječi odbiju se od njega, kao da pričam zraku.

“Di je Marko?” upita, a pogled mu još luta po stanu.

“Otiša je na fakultet.” kažem, a on se načas zbuni. Vidim kako mu se kotačići okreću u glavi, kao da gledam prijenos koji zablokira svako malo.

“Iva ga je odvela na sladoled.” kažem na kraju. “Zašto pitaš?”
“Kako zašto, pa oću vidit svog nećaka.” kaže i prekriži ruke na prsima.

“Ionako ga ne bi pripozna, mogu nabrojat na prste jedne ruke kad si ga doša vidit otkako se rodija.” sad i ja povisim glas.

“Sad sam tu.” pogleda me prkosno.

“A on nije, ka šta vidiš. Amo druga runda, zašto si stvarno doša?”

Oči su mu zasjale, a ja sam odmah znao – aha, tu smo. Unio mi se u lice i stavio mi ruku na rame.
“Slušaj, stari, upa san u loše društvo. Tribalo bi mi malo keša.” Odmaknem njegovu ruku.

“Ti i jesi loše društvo. U šta si se sad uvalija?”
“Neman ti vrimena sad pričat, hitno mi je.”

Duboko uzdahnem:”Koliko ti triba?”

“Deset tisućica.” kaže.

Oči mi se razrogače. “Molim? Ti stvarno nisi normalan.”
“Šta je to za tebe? Ugledni šef firme, žena i dite, sve po propisu.” posprdno se nasmije.

“Skužaj, ostalo mi je u drugoj borši.” kažem. On me uhvati za kolar s obje ruke i počne mi se unositi u lice.
“Kakav si ti to brat? U cilom usranom životu imam samo tebe, a ti mi okrećeš leđa?” Prskao me pljuvačkom. Dobio sam deja vu iz djetinjstva. Iako je bio nekoliko godina mlađi od mene, uvijek sam izvlačio deblji kraj u našim tučnjavama.

Ulazna vrata su se otvorila. Iva i Marko vratili su se iz šetnje. Oko Markovog lica još uvijek su bili smeđi tragovi njegovog najdražeg sladoleda. Gledao nas je sumnjičavo.
“Šta se ode događa?” upita Iva odrješito.

“Doša sam posjetit svog najdražeg brata.” kaže Dino, a ja prevrnem očima.

“I svog nećaka. Di si, Marko?” reče i krene prema njemu, a Marko ustukne i privije se uz Ivu. Iva ga zagrli oko ramena. “Svi smo dobro. Kako faks?” kaže Iva. Ne skida pogled s njega.

“Koji?” Dino se nasmije.

 “Amo, crta. Vrime ti je za poć kući.” kažem mu.

 Nevoljko ode i na odlasku mi prošapće: “Doć ću ti sutra do firme pa ćemo pričat.”

“Nemamo o čemu.” kažem i zalupim mu vrata ispred lica.

Marko me zbunjeno gleda.

“Jesi li ti pušta barba Dina da te tuče dok si bio mali?” pita me.

“Jesam”, i ne samo kad sam bio mali, ali taj dio sam prešutio. Iva loše skriva paru koja joj ide iz ušiju.
“Ovo više ne može ovako. Priša je svaku miru.” rekla je kasnije. Utrljavala je kremu za ruke brzim, snažnim kretnjama, kao da joj je ona kriva za sve. Uzdahnuo sam. Znam da je u pravu.

“Ne brini, popričat ću ja s njim.” kažem.

“Dosta je bilo pričanja, najbolje ćeš mu objasnit ako poljubi vrata.” reče. Okrene mi leđa i ugasi svoju lampu. Gledam u strop kao da ću tu naći odgovor.

Nije mi bilo svejedno dok sam idućeg jutra išao na posao. Stalno sam se ogledavao oko sebe, kao da bi Dino mogao iskočiti iz obližnjeg grma. Baš danas imamo onaj prokleti sastanak s partnerima. Zvoni mi mobitel. Mama. Skoro sam prolio vruću kavu po novoj bijeloj košulji.

“Nikako ne mogu dobit Dina, je l‘ se ti možda čuješ s njim?” izgovori u jednom dahu.

“Bit će mu se ispraznila baterija na mobitelu. Uostalom, nisam mu ja dadilja.” kažem. Sad već opasno kasnim.
“Nemoj tako o svom bratu, znaš da njemu nije lako, svi mu moramo pomoć kako možemo…” stane recitirati uobičajeni monolog.

“Aha, okej, a kako je on meni pomoga? Šta je on ikad napravia za mene?” Osjećam kako mi žila na čelu pulsira.
“Nemoj se odma ljutit..” kaže mama.

“Ma nema ljutnje, mama, nego prekida mi nešto vezu, moram ić’ sad, bog” kažem i prekinem joj vezu prije nego što mi krv proključa do kraja. Samo mi još fali da mi ona nabija grižnju savjesti.

Ulazim u agenciju kao furija.

“Šefe, čeka vas…” počne mi pričati tajnica, a ja je prekinem. “Sve znam, kasnim, samo da uzmem papire i stižem.”
Ulazim u ured i vidim Dina kako sjedi na mojoj stolici. Ruke su mu iza leđa, a noge podignute na stol.

“Reka sam ti da ne dolaziš. I makni papke  s mog stola.” krv mi je proključala.

“A ja sam ti reka da ću doć i evo me. Nije tebi loše ode.” Ogleda se oko sebe.

“Gukni, golube. Imam sastanak.” kažem i sjednem preko puta njega. Neobično je sjediti s ove strane stola.

“Onda ti je bolje da vadiš keš šta prije.” kaže.

“Reka sam ti već da ti ne mogu dat toliko i gotovo.” kažem. On se uozbilji. Nagne se na stol.

“Brate, ti nisi svjesan koji su to ljudi. Pribit će me ako im ne donesem pare.” kaže mi.

 “Uvik si ima birano društvo.” zavalim se u stolicu. “Na to si triba ranije mislit.”

“Reć ću materi da ćeš ti bit kriv ako mi se išta dogodi.” prosikće on. Ja se nasmijem.

“Ja ću bit kriv? Ko te hrani cili život, i daje ti pare kad god zatražiš? Sve sam ti da. Al ne mogu otić u bankrot zbog tebe.” kažem. Netremice me je gledao.
“Sad stvarno moram ić.” kažem.

“Ovo neće na tome ostat.” kaže mi. Gleda me s čistom mržnjom, toliko da se prepadnem. Pozovem tajnicu.
“Molim te, isprati ovog gospodina, zaboravija je di je.” kažem i okrenem mu leđa.

Tijekom cijelog sastanka imao sam čvor u želucu. Kad je napokon završio, pogledao sam na mobitel i vidio deset propuštenih poziva. Iva. Crne misli su se uzrojile kao bumbari. Javila se istog trena.

“Dođi kući odma.” kaže Iva bez daha i poklopi. Osjećam se kao da mi je netko izbio sav zrak iz pluća. Ispred kuće prvo vidim Ivu i Marka, procijenim da im nije ništa i osjetim kako mi se cirkulacija vraća u normalu.
“Šta je bilo?” pitam, a onda primjećujem i policajca i razvaljena ulazna vrata.

 “Netko je provalija dok nas nije bilo. Kad sam se vratila, ovo me zateklo”, kaže i pokaže rukom na nered u koji se pretvorila naša kuća. Sadržaji ladica bili su na podu, čarape, donje rublje, razbijeno posuđe, razbijena uokvirena fotografija s vjenčanja. Nestao je sav Ivin nakit, moji satovi, neke slike, pa čak i nekoliko kravata. Srećom, u kući nije bilo previše gotovine.
“Znate li tko je moga ovo učinit?” pita me policajac. Pitanje me zateklo nespremnog, ne želim vjerovati da je to bio Dino, a opet mi ni ne pada na pamet nitko drugi. Iva me netremice gleda, čeka da ja nešto kažem, dapače, zahtijeva to od mene.

“Moj brat.” kažem na kraju. Iva uzdahne od olakšanja i počne sve pričati policajcu, kao da je samo čekala odobrenje.

“Bit ćemo mi dobro.” kaže mi kasnije dok ležimo u krevetu.
“Šta se sve ljudima događa, ovo je ništa. Bar smo ga se sad riješili.”

“Mater mi nikad neće oprostit.” uzdahnem.

“Moram ti priznat da mi nikad nije bila draga.” kaže Iva i bolje se namjesti u mom zagrljaju.

“Ako ćemo pravo, nisi ni ti njoj.” kažem.

“Budalo.”
“I ja tebe.”

“Di je sad barba Dino?” upita Marko jednog dana iz čista mira, kao da je nanjušio njegovo ime u zraku.
“Neće nam dolazit u posjet neko vrime.” kažem.

“Barem dvi i po godine.” doda Iva dok postavlja stol. Uhvatim njen pogled i razmijenimo grimasu.
Neko vrijeme zašuti.

“Šta ako nam neko opet izneredi kuću dok nas nema?” upita. Nismo mu rekli da je Dino pao na poligrafu i osuđen je za provalu i pljačku. Bolje da misli da su loši ljudi daleko od obitelji.

“Onda će ga tvoj tata udarit još jače nego šta je Leo tebe udarija u vrtiću.” kaže Iva, a meni bude toplo oko srca. Barem mi žena više ne misli da sam papak.

Marko prestane crtati i pogleda me.

“Možda bolje da u tom slučaju ne koristiš plišanog dinosaura, tata.” kaže ozbiljno.

Iva prasne u smijeh.