Sonja i Marin, mladi bračni par s petogodišnjim sinom Petrom ljetovali su na jednom  živopisnom otoku. Žive u potpuno uređenoj zemlji gdje je sve propisano, gdje vlada savršeni red. Odmorni i zadovoljni čekaju trajekt da ih preveze na kopno. Trajekt je stigao, putnici se ukrcavaju, ali jao, nema Petra. Sonja se u strahu osvrće, juri rivom, ali Petra nema. Kad eno, njegova kuštrava glava proviruje iza jednog stabla.

Kamen im je pao sa srca, ljube i prekoravaju Petra, jer jedna po guzi ne bi bila politički korektna. Dok se oni bave Petrom, trajekt je već otišao.

Marin pita prodavača karata može li vratiti karte zbog iznimne situacije, ali prodavač odmahuje glavom i kaže da to nije po propisu. Napominje da moraju kupiti nove karte. Budući da više nema kuna, Marin želi platiti eurima, ali prodavač ne prima eure jer  ne želi riskirati radno mjesto i tri godine zatvora. Pa zna se da su kune jedino dozvoljeno platežno sredstvo. Eure trebaju razmijeniti u banci.

„Kako u banci?“- pita ga Sonja-“ Na ovom otoku nema banke.“

Suočeni s okrutnom zbiljom, Sonja i Marin žele zaraditi tako potrebne kune. Posla ima. Iako zubotehničarka, Sonja može prati suđe u malom restoranu, a Marin može raditi na građevini. Međutim, poslodavci traže radnu dozvolu jer tako je propisano. Nitko ne zapošljava radnika na crno.

Zapeli na otoku s eurima u džepu, gledaju prema pučini iza koje se u daljini nazire kopno. „Je li dozvoljeno plivati?“ pita Marin i traži odbačeno suho drvo da na njega priveže Petra.