Branku Miljkoviću
N I Š T A pušta otrov do zvezda i galaksije.
Lutajuće pustinje izgubljenoga cilja
pred predelom bez nade i praznine obilja,
u plamenom zamahu gutaju provalije.
Onda kad te pohode sutoni nostalgije,
opasnost simetrije da reči su nas krale,
ugledaćeš u pesku obale uzdrhtale
slovo što nedostaje za druge dimenzije.
Nad sklopljenim očima biljke žderu prazninu,
a reči nepokretne muteći mesečinu
struje putevima kosmičke harmonije.
Venu u noći tela ( nek mesec bude svedok ),
iskra malaksava, svet nekud nestaje, dok
kamen u mojoj glavi nebo bi da razbije!
4 komentara za "Sonet sudbine"
Moraš biti prijavljen da bi komentirao.