Sve bih htjela  izgovoriti  lako  kao izron  iz dubine

ali ne umijem  priječi me sitno pomanjkanje hrabrosti
nemoć- neznanje

Pitam se što li ćeš mi reći  priznam li s olakšanjem

tišinu  u kojoj čujem kako rastu trave ranim jutrima 

O bliskosti s kamenom u plićaku samom među inima

što li ćeš mi reći razotkrijem li istinu o vremenu
zbijenom u čekanje svjesnim razlogom

O zdencu u sred mene  što se optimizmom  puni  

dok gledam ptice  ispod nadvožnjaka  a grad pun kiše

Nauči me  kako ti objasniti  sebe različitu 

škrtu kad o sebi govorim neobično o običnom

što li ćeš mi reći 

hajde usreći   me unazad  od jutros do sada