Čekala sam ga od jutra, od buđenja. Misli sam pokušavala odvojiti, ali pomisao na veličinu, a rekli su mi da je izvanredan, nisam uspijevala. Naravno da sam bila uzbuđena kao rijetko kada. Započela sam pripreme još oko podneva jer nisam znala točno kada će doći. Bilo bi bez veze ispitivati jer informatika mi je bio posao, a google sve zna, zato sam uzbuđenje hladila ledenim čajem. Hodala sam kroz kuću pregledavajući sve sobe, terase, balkone, tražeći najpovoljniji prostor. Ni jedan mi se nije činio dovoljno dobar jer ova noć mora biti kao iz snova, više nego savršena, a dan je odmicao tako polako kao puž koji prelazi sve četiri trake autoputa. Negdje oko podneva sam čak pomislila da će me prevariti, da će se sigurno nešto dogoditi i da neće doći. Televizor je zvrndao nešto, brodogradilište-brodo-split, radnici, negdje u pozadini mozga zapisujem kako će se graditi šest brodova. Hvala Bogu ljudi će konačno raditi, ali to stvarno nema nikakve veza sa mnom i s njim. Stvarno sam napeta i želim vidjeti koliko je velik. Frendica mi kaže da je, stvarno je velik. Šećem uz Širu kroz visoku travu iako nisam sigurna ima li zmija u njoj, jednu sam jučer skoro nagazila. Bjelouške su, bezopasne, ali ne volim ih susretati. Sve radim samo da vrijeme nekako odgurnem i da se noć spusti. A onda je došao taj čas. Čekala sam ga kao najdražeg ljubavnika, uzbuđena i spremna, a on se počeo dizati, dizati do punine koja ostavlja bez daha. Noć mirna, nas dvoje i aparat na stativu. Auto okidač je radio besprijekorno, a ja sam na kraju dobila sve što sam cijeli dan čekala. Velik, okrugao, sjajan, kao da mi je namignuo. Sigurna sam da je znao kako sam ga napeto iščekivala. „Laku noć lopove mojih snova, vidimo se do godine“, pozdravila sam ga sretna.

24.06.2013.

Ako još i ovo poslušate užitak je potpun..