Poznajem svoje tišine. Tiše od tišine, bose siđu sa mekog oblaka, s nekim mirom.
Prihvaćaju bonace i oluje. U usponima, prisutne pri padu, sa mnom na dnu.
Ukazuju, ne prešućuju, ravnoteža su mojih istina i ega.
Tišaju sva moja lica slabosti, svjedok su snage.
Moje tišine nisu daleke, moje tišine nisu tuga, mada sklapam oči, kada naiđu.
Moje tišine su ona tiha sreća, moja obojena glazba, pjevaju stihom, stvarajući raduju.
Ovo sada nije moja tišina.
Ovo je neka druga, varljiva, skrivenog lica, tišina boli.
Viče. Ili samo šuti. Vrvi bučnim pitanjima ili pritajena, nosi neki zlokoban strah.
Zebe. Zebe mrakom do smrzotine duše.
Ima ušivenu tugu. Onu tešku tugu nespokoja koja čuči na prsima. Pritišće i kad sve umiri se.
Nosi bljeskove slika prošlosti pa ih odvaja, čupa iz mojih ruku i baca raljama straha.
Rasplinjuju se komadići nade, umiru svakim jaukom koji dopire iz druge sobe.
Ne zatvaram oči. Ne gledam je.
Bojim se uhvatiti njen pogled, pogled poraza, pogled bezdana gdje slutnja progovara.
04.02.2022.
27/07/2022 at 4:20 pm Permalink
Volim tišine i u njima svoje borbe. Tako spoznajem sebe i razvijam se.
“Ne zatvaram oči. Ne gledam je”
Meni je ovo baš baš dobro, dobar prkos…
Lp
27/07/2022 at 6:46 pm Permalink
Svatko ima svoju tišinu. Ponekada su one blagoslov za dušu, a često su bolna praznina. Odavno sam upoznala tišinu i stopila sam se s njom. Ona mi je vječna pratnja i postaje sve dublja i tiša. Koko draga, pjesma me je doslovno uvukla u tu tišinu. Pozdrav tebi.
28/07/2022 at 6:46 am Permalink
Dva oprečna osjećaja, duboka, životom nastala.
28/07/2022 at 12:01 pm Permalink
Zahvaljujem vam svima na pažnji čitanja i komentaru.