Već dugo trčim i trčim i trčim,

zapinju mi noge, ostajem bez zraka

i sve mi je teže boriti se protiv

suvišne mase i visokog tlaka.

Volja i snaga polako već hlape,

a život me gura, bodri i viče.

Nekad samo želim okrenuti glavu

i praviti se k’o da me se ništa ne tiče.

Ne mogu više! Ne mogu više!

Iako moj pogled stremi prema jugu,

sustiže me zima i ruku joj pružam

na srdačan pozdrav, k’o najboljem drugu.

Trčati više ne mogu i neću

i zašto da žurim kad ove staze

uvijek će dovesti do istoga cilja

i korake što ih u šetnjama gaze.

Umorila sam se od ove trke.

“Pa tko te je tjerao?” – netko će reći.

Eh, da sam znala što sada znam –

nije brzina put prema sreći.