Eho nestvarnog sveta kad iluzije zgasnu.

Tas i samotni pejzaž u klopci nostalgije,

škrt smeh osuđenika – lika poput pihtije,

grad izgubljen u limbu, gušter slepljen uz stenu.

Stih pronađen sred leda, duplja prepuna meda,

gozba uz mladi orah, vrtova versajskih hlad,

nad vulkanom rasut prah, harfom probuđeni sklad –

čin teatra apsurda sanjivo oko gleda.

Deveti dan košave dok kreiraš drugi svet.

Uz magiju portala ponor tad se zatvori –

kad noć pristupi zori, vreme kad se uspori.

Kroz sne živiš s mrtvima, od njih dobijaš savet.

Prostor četiri vetra, znan trg sred drevnog grada,

blagosloveni susret s ukusom avokada!