…Mi dica i mater smo mogli laprdat’ do sutra, ali ako je ćaća reka “neka”, svi smo mi znali što je na stvari. Šuti, pokrij se guzicon i ako oćeš pivaj…

Oš govno pivat, zapivaj pa ćeš niz Nikolinu lazinu ka raketa iz drugog svitskog rata letit niz livadu u Latice. Neš i gotovo. Amen. Taki je bia moj ćaća.

Ti dan o kojen van pričan je baba Anica došla k nami, u goste. Ka onako, rodilo se dite, pa će baba ostat pet il’ šest miseca dok dite na svoju guzicu ne sidne, a onda će baba opet u Kolobarić Dolac, oklen je i došla.

Rodia se moj najmlađi brat Ivan. Dite ka dite, usrano, a dera se tako da bi pocipa nebo koliko se dera. Baba Anica, onako lagano ga uzme, opere i smota ga u krpe. Ja san mislila da ga je u škrnicl’ ugurala. Kako neću mislit kad nikud s rukama ni moga. Ni livo, ni disno. Nako mu stajale uz tilo. A mili Bože al’ se dra, dra se ka da ga je u kuferat stavila, zalipila na njega marku i poslala za Ameriku. E, nije. Okupala ga baba da je bia bil ka svića kad bi je fratri posvitili na Svićnicu. To što se on dra, more bit se usra poslin kupanja, a ko će ga znat. Usra il’ ne, da ja nastavin ovo pismo.

Ma niman ja mira, moran reč… Ne bi se on meni dra tako mi… Al’ u mene je ćaća bia zakon…