Jednog zimskog jutra, kuću je ispunila galama, svi su nekamo žurili, jurili, vrata su lupala, pas je uzbuđeno lajao i odjednom se sve stišalo. U kupaonici, na polici, četkica za zube je očekivala svog malog vlasnika. Ogledala se, osluškivala, ali više nikoga nije čula u kući. Laktom je gurnula pastu koja je još uvijek drijemala-Hej, probudi se! 
Pasta je protrljala oči i znatiželjno pogledala četkicu.
-Ššto je? Zašto me budiš?
-Zašto te budim? Kakvo pitanje? Danas se nešto dogodilo, Mateo je zaboravio na nas, danas nije opro svoje zubiće.
-Oprat će ih kasnije- mrzovoljno je odgovorila pasta i nastavila spavati.
Bližila se večer, ali je Mateo opet zaboravio na četkicu i pastu.
Prošao je jedan dan,drugi, treći, četkica je zabrinuto stajala na svom mjestu i čekala svog malog vlasnika.
Jedno jutro je začula plač pred vratima.
-Mamaa, bolii me zub-neutješno je plakao Mateo.

Mama ga je odvezla kod zubara,a striček zubar je Mateu očistio hranu između zubića.
-Mateo, pereš li ti svoje zubiće?-zapitao je zubar.
-Paa, jučer ih nisam prao -pocrvenjevši, odgovorio je Mateo.
-A prije toga?-smješkao se zubar, vidjevši koliko je dječaku neugodno.
-Paa znate, striček zubar, vani je pao snijeg, a ja sam se žurio ići sanjkati, pa sam zaboravio oprati zube.
Iskren odgovor je nasmijao  stričeka zubara.
-Mateo, ja znam da ti pereš svoje zubiće i nemaš niti jednog bolesnog, ali tvoja četkica sada plače za tobom,ne smiješ više zaboraviti na nju. Zubi se moraju prati, jer vidio si kako boli kada su prljavi.
Mateo je čvrsto obećao da nikada više neće zaboraviti oprati zube sa svojom četkicom kako ona ne bi plakala, a i njega zubići ne bi boljeli