Uvek je bila daleka
nežna
tiha
žena koja ume da čeka.

Uvek je skrivala pogled
bila nečija
ničija
čuvala je čežnju na usnama.

Uvek je put gazila bosa
bila draga
topla
mirisala je zemlja ispod njenih stopa.

Uvek je znala odoleti rečima
kao duga obojena
umivena
kao da je od morske pene bila sačinjena.

Uvek je skrivala ruke od dodira
ponosna
prkosna
kao poljubac prvi žena zaljubljena.

Voleo bih da je sretnem još jednom
sretnu
nasmejanu
ali ne vredi
nema tih očiju
daleko su i one usne pune čežnje
izgube se i reči u vetru
u potpunosti nje nema
ostaju samo sećanja koja blede
i jednom da dođe druga
može biti nalik njoj
ali nikad neće biti ista
nikad neće biti kao ona
žena koja ume da čeka.